Ruski avion “iljušin” od juče je uključen u gašenje požara u Srbiji, pre svega na području Deliblatske peščare. Za razliku od helikoptera, ovaj avion može da ponese više desetina tona vode. Osnivač portala “Tango siks” Petar Vojinović objašnjava zašto “iljušin” poleće baš iz Niša, kako se taj avion puni vodom i koliko znači njegova brzina.
Dolazak “iljušina” predstavlja značajno pojačanje vazduhoplovnim snagama koje učestvuju u gašenju požara, ali njegovo angažovanje ne treba posmatrati kao jednostavno rešenje za gašenje velikih vatrenih frontova.
Petar Vojinović Foto: Kurir Televizija
“To je svakako dobrodošla pomoć. Nije magično rešenje koje će sada da brzo ugasi taj jako veliki i specifičan požar”, kaže Vojinović.
Prema njegovim rečima, u gašenju požara u Srbiji juče je učestvovalo ukupno pet letelica – “iljušin” i helikopterska jedinica sa četiri helikoptera. Razlika u njihovim kapacitetima, pre svega kada je reč o količini vode koju mogu da ponesu, veoma je velika.
“Ovaj ‘iljušin’ može preko 40 tona vode”, navodi Vojinović.
Koliki je to kapacitet pokazuje i podatak da je avion na jednom mestu izbacio 21 tonu vode. Prema rečima Vojinovića, upravo mogućnost da se velika količina vode usmereno izbaci na određenu zonu može da bude presudna za zaštitu naselja i objekata.
Nije cilj samo gašenje centra požara
Velika količina vode koju “iljušin” može da ponese ne znači da je njegova osnovna uloga da jednim naletom ugasi najjače žarište. Vojinović objašnjava da je jedna od najvažnijih funkcija ovakvih letelica ograničavanje širenja požara, posebno u bočnom pravcu.
“Mogućnost je, pre svega, ograničavanja širenja požara lateralnog. Dakle, ne da on može sada iznad nekog centra jakog požara da ga potpuno ugasi”, objašnjava Vojinović.
Helikopter Foto: MUP Srbije
To znači da avion i helikopteri imaju različite prednosti, pa se najbolji efekat postiže njihovim kombinovanjem.
“Nije bitan samo kapacitet, već efikasnost koju mi u helikopterima imamo u kontekstu brzog punjenja i gašenja, mnogo specifičnijih nekih ruta kada on krene da se širi levo ili desno, da se tako laički izrazim. A i zapravo je miks tih sposobnosti ono što je bitno”, kaže Vojinović.
Drugim rečima, veliki avion poput “iljušina” donosi ogromnu količinu vode u jednom naletu, dok helikopteri imaju veću fleksibilnost u kretanju i mogu brže da reaguju na promene na požarištu. Upravo kombinacija različitih letelica omogućava efikasnije delovanje.
Zašto “iljušin” ne može da se puni na reci ili jezeru
Jedna od značajnih razlika u odnosu na letelice koje su specijalizovane za gašenje požara jeste način na koji se “iljušin” puni. On ne može da zahvata vodu sa otvorenih vodenih površina, već mora da sleti na aerodrom gde postoji odgovarajuća infrastruktura. Zato je kao baza izabran Niš.
“Tako je. Dakle, on nije kao oni popularni kanaderi”, objašnjava Vojinović, navodeći da se avioni tog tipa koriste u primorskim zemljama, gde postoje uslovi za zahvatanje vode sa vodenih površina.
“Iljušin” je, kako objašnjava, prvobitno bio vojni transportni avion koji je naknadno modifikovan za gašenje požara.
– “Iljušin” je zapravo originalno vojni transportni avion koji je vrlo pametno modifikovan još mnogo ranije, sa tim jako velikim rezervoarima koji su po principu te modularnosti samo ubačeni u njega – kaže Vojinović.
Za punjenje su ugrađeni posebni sistemi koji koriste standardnu aerodromsku infrastrukturu za snabdevanje vodom.
“Napravljeni su neki sistemi u avionu za punjenje koji koriste, što je još pametnije, obične te hidrante, odnosno creva koje vatrogasci imaju na aerodromima”, objašnjava Vojinović.
Niš izabran zbog infrastrukture
Izbor Niša kao baze za “iljušin”, dakle, nije slučajan. Ključni razlog je infrastruktura koja omogućava brzo punjenje aviona.
“U Nišu je zbog ovog Ruskog humanitarnog centra već ranije bila ugrađena taj isti sistem tih hidrantnih cevi, odnosno creva, koji ima za nijansu, ili drastično, bržu frekvenciju punjenja”, kaže Vojinović.
Zbog toga je Niš pogodan za operacije u kojima je važno da avion što manje vremena provede na zemlji, a što više u vazduhu iznad požarišta.
Na pitanje da li to znači da je avionu iz Niša potrebno manje vremena da se napuni i stigne do Deliblatske peščare, Vojinović odgovara da je infrastruktura presudna.
Kao druga moguća opcija pominje se Batajnica.
“Jedina druga alternativa je Batajnica. To će možda takođe uraditi“, naveo je Vojinović.
Aerodrom “Nikola Tesla” u Beogradu nije pogodna opcija zbog velikog obima komercijalnog vazdušnog saobraćaja.
Prednost “iljušina” je brzina
Pored infrastrukture za punjenje, prednost “iljušina” je i njegova brzina. Veliki kapacitet vode ima najveći efekat ako se letelica može brzo vratiti između baze i požarišta.
“Kao što smo videli juče, potpuno, dakle, to je fizika. Avion je brz, posebno taj avion”, kaže Vojinović.
“Sat vremena prosečno mu je trajalo svih tih pet letova, tako da je to prilično dobrodošla pomoć u ovoj situaciji”, zaključuje Vojinović.
Kurir.rs/RTS
Dolazak “iljušina” predstavlja značajno pojačanje vazduhoplovnim snagama koje učestvuju u gašenju požara, ali njegovo angažovanje ne treba posmatrati kao jednostavno rešenje za gašenje velikih vatrenih frontova.
“To je svakako dobrodošla pomoć. Nije magično rešenje koje će sada da brzo ugasi taj jako veliki i specifičan požar”, kaže Vojinović.
Prema njegovim rečima, u gašenju požara u Srbiji juče je učestvovalo ukupno pet letelica – “iljušin” i helikopterska jedinica sa četiri helikoptera. Razlika u njihovim kapacitetima, pre svega kada je reč o količini vode koju mogu da ponesu, veoma je velika.
“Ovaj ‘iljušin’ može preko 40 tona vode”, navodi Vojinović.
Koliki je to kapacitet pokazuje i podatak da je avion na jednom mestu izbacio 21 tonu vode. Prema rečima Vojinovića, upravo mogućnost da se velika količina vode usmereno izbaci na određenu zonu može da bude presudna za zaštitu naselja i objekata.
Nije cilj samo gašenje centra požara
Velika količina vode koju “iljušin” može da ponese ne znači da je njegova osnovna uloga da jednim naletom ugasi najjače žarište. Vojinović objašnjava da je jedna od najvažnijih funkcija ovakvih letelica ograničavanje širenja požara, posebno u bočnom pravcu.
Razgovor Zorana Stanojevića sa Petrom Vojinovićem
“Mogućnost je, pre svega, ograničavanja širenja požara lateralnog. Dakle, ne da on može sada iznad nekog centra jakog požara da ga potpuno ugasi”, objašnjava Vojinović.
To znači da avion i helikopteri imaju različite prednosti, pa se najbolji efekat postiže njihovim kombinovanjem.
“Nije bitan samo kapacitet, već efikasnost koju mi u helikopterima imamo u kontekstu brzog punjenja i gašenja, mnogo specifičnijih nekih ruta kada on krene da se širi levo ili desno, da se tako laički izrazim. A i zapravo je miks tih sposobnosti ono što je bitno”, kaže Vojinović.
Drugim rečima, veliki avion poput “iljušina” donosi ogromnu količinu vode u jednom naletu, dok helikopteri imaju veću fleksibilnost u kretanju i mogu brže da reaguju na promene na požarištu. Upravo kombinacija različitih letelica omogućava efikasnije delovanje.
Zašto “iljušin” ne može da se puni na reci ili jezeru
Jedna od značajnih razlika u odnosu na letelice koje su specijalizovane za gašenje požara jeste način na koji se “iljušin” puni. On ne može da zahvata vodu sa otvorenih vodenih površina, već mora da sleti na aerodrom gde postoji odgovarajuća infrastruktura. Zato je kao baza izabran Niš.
“Tako je. Dakle, on nije kao oni popularni kanaderi”, objašnjava Vojinović, navodeći da se avioni tog tipa koriste u primorskim zemljama, gde postoje uslovi za zahvatanje vode sa vodenih površina.
Izvor: Rojters / Ministarstvo za vanredne situacije Rusije
“Iljušin” je, kako objašnjava, prvobitno bio vojni transportni avion koji je naknadno modifikovan za gašenje požara.
“‘Iljušin’ je zapravo originalno vojni transportni avion koji je vrlo pametno modifikovan još mnogo ranije, sa tim jako velikim rezervoarima koji su po principu te modularnosti samo ubačeni u njega”, kaže Vojinović.
Za punjenje su ugrađeni posebni sistemi koji koriste standardnu aerodromsku infrastrukturu za snabdevanje vodom.
“Napravljeni su neki sistemi u avionu za punjenje koji koriste, što je još pametnije, obične te hidrante, odnosno creva koje vatrogasci imaju na aerodromima”, objašnjava Vojinović.
Niš izabran zbog infrastrukture
Izbor Niša kao baze za “iljušin”, dakle, nije slučajan. Ključni razlog je infrastruktura koja omogućava brzo punjenje aviona.
“U Nišu je zbog ovog Ruskog humanitarnog centra već ranije bila ugrađena taj isti sistem tih hidrantnih cevi, odnosno creva, koji ima za nijansu, ili drastično, bržu frekvenciju punjenja”, kaže Vojinović.
Zbog toga je Niš pogodan za operacije u kojima je važno da avion što manje vremena provede na zemlji, a što više u vazduhu iznad požarišta.
Na pitanje da li to znači da je avionu iz Niša potrebno manje vremena da se napuni i stigne do Deliblatske peščare, Vojinović odgovara da je infrastruktura presudna.
Kao druga moguća opcija pominje se Batajnica.
“Jedina druga alternativa je Batajnica. To će možda takođe uraditi“, naveo je Vojinović.
Aerodrom “Nikola Tesla” u Beogradu nije pogodna opcija zbog velikog obima komercijalnog vazdušnog saobraćaja.
Prednost “iljušina” je brzina
Pored infrastrukture za punjenje, prednost “iljušina” je i njegova brzina. Veliki kapacitet vode ima najveći efekat ako se letelica može brzo vratiti između baze i požarišta.
“Kao što smo videli juče, potpuno, dakle, to je fizika. Avion je brz, posebno taj avion”, kaže Vojinović.
“Sat vremena prosečno mu je trajalo svih tih pet letova, tako da je to prilično dobrodošla pomoć u ovoj situaciji”, zaključuje Vojinović.