KADA FABRIKA UGASI SVETLO, NE NESTAJU SAMO RADNA MESTA: Evropa gubi pogone, Srbija se bori za svaku novu fabriku

JEDNOGA jutra kapija ostane zaključana.

Foto:Dwight Cendrowski / Alamy / Profimedia

Ne dolaze radnici. Kamioni ne ulaze u krug fabrike. Mašine koje su radile decenijama utihnu. A onda račun počne da stiže čitavom gradu. Kada velika fabrika ode, posao ne gube samo ljudi koji su imali karticu za ulazak u njen pogon. Gube dobavljači, prevoznici, prodavnice, pekare, kafići, stanodavci. Manje novca ostaje u gradu, manje se kupuje, manje se ulaže.

Evropa danas ponovo uči koliko taj račun može da bude surov. Kada je Ford 2020. zatvorio fabriku motora u Bridžendu u Velsu, posle više od četiri decenije rada, velška vlada govorila je o udaru čije će posledice lokalna ekonomija i zajednica osećati godinama. To nije bio samo odlazak jedne kompanije. Bio je to udar na grad koji je generacijama živeo uz fabriku.

A Bridžend nije usamljen slučaj. Evropska industrija poslednjih godina prolazi kroz ozbiljno restrukturiranje. Michelin je najavio zatvaranje dva pogona u Francuskoj, Stellantis zatvaranje fabrike kombija u Velikoj Britaniji, Valeo gašenje dva francuska pogona, dok su  Bosch, Ford, Schaeffler i drugi najavili hiljade otkaza.

I dok Evropa pokušava da sačuva industrijska radna mesta, Srbija otvara nova. To je razlika koja se ne meri samo milijardama investicija. Meri se porodicama koje od tih fabrika žive.

U Kragujevcu je između 2022. i 2024. modernizovana fabrika Stellantisa za novu automobilsku platformu i proizvodnju električnih modela. U aprilu 2025. pokrenuta je i proizvodnja novog Citroëna C3. Kompanija je tada navela da pogon ima više od hiljadu zaposlenih. Samo nekoliko meseci kasnije NSZ je organizovala posebne sajmove jer je Stellantisu bilo potrebno još 1.000 radnika za proizvodnju i sklapanje automobila. To više nije priča samo o Kragujevcu. Radnici su traženi i u okolnim gradovima, a organizovan je čak i prevoz do fabrike.

Slična računica postoji i u ostatku Srbije. U Zrenjaninu je u prvoj fazi fabrike Linglong bilo zaposleno 1.235 domaćih radnika. U Pančevu je ZF pokrenuo nova ulaganja, a država je 2023. saopštila da projekat predviđa još 589 radnih mesta. Gorenje je kroz proširenje pogona u Valjevu planiralo više od hiljadu novih zaposlenih.

Iza svakog od tih brojeva nalazi se mnogo veća priča. Jer 1.000 zaposlenih nije 1.000 ljudi. To su njihove porodice. To su lokalni dobavljači, prevoz, trgovina, usluge, stanovi, porezi. Čitav mali ekonomski krug koji se širi oko jednog proizvodnog pogona.

Zato se države danas otimaju za fabrike. I baš zbog toga podatak da je Srbija 2024. privukla rekordnih 5,2 milijarde evra stranih direktnih investicija nije samo broj za ekonomsku tabelu. Prema podacima Razvojne agencije Srbije zasnovanim na statistici

Narodne banke, priliv je 2012. iznosio oko milijardu evra. U 2025, u znatno težem globalnom investicionom okruženju, priliv je iznosio oko 3,5 milijardi evra.

To ne znači da će svaka fabrika ostati zauvek, niti da Srbija može biti zaštićena od krize koja potresa evropsku industriju. Upravo su zatvaranja širom Evrope dokaz koliko brzo međunarodne kompanije menjaju proizvodnju kada se promeni tržište. Ali pokazuju i zašto je borba za svaku investiciju toliko važna.

Fabrika nije samo hala sa mašinama. Za grad koji je dobije ona može da znači hiljade plata koje će svakog meseca biti potrošene u lokalnoj ekonomiji. Za grad koji je izgubi može da znači upravo suprotno.

U Bridžendu su to shvatili onog dana kada je Ford poslednji put zatvorio kapiju. Međutim, u Srbiji je u poslednjoj deceniji mnogo važnije kako otvoriti sledeću, nego ko će preseći vrpcu.