Autorski tekst Dražena Živkovića prenosimo u celosti:
Dok bombe ponovo padaju na Bliskom istoku, dok globalne sile odmeravaju snagu preko tuđih teritorija i dok celi svet sa zebnjom prati razvoj događaja, jedna istina postaje bolno očigledna – epoha prividne stabilnosti je završena. Ulazimo u vreme otvorenih lomova, sirove geopolitike i brutalnih interesa. U takvom svetu male države ne opstaju zahvaljujući iluzijama, već zahvaljujući stabilnosti, jasnoj politici i snažnom rukovodstvu.
U tom kontekstu treba posmatrati i Srbiju.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u više navrata je ponovio da je u vremenu globalne neizvjesnosti prioritet očuvati mir, sigurnost i predvidivost za građane. To nisu floskule za dnevnu upotrebu. To je strategija preživljavanja u svetu koji postaje opasan i nepredvidiv.
Jer kada globalni poredak počne da puca po šavovima, tada se posebno prate države koje vode samostalnu politiku.
Zato danas mnoge stvari postaju jasnije nego što su bile pre petnaest meseci. Nije li očigledno zašto je protiv Vučića i Srbije vođena kontinuirana kampanja destabilizacije? Zašto su se proizvodile unutrašnje tenzije, političke krize, narativi o delegitimizaciji vlasti i pokušaji stvaranja permanentnog haosa?
U trenucima kada se svet priprema za ozbiljne geopolitičke sudare, globalnim centrima moći najviše odgovaraju slabe i podeljene države. Države bez čvrstog liderstva. Države sa servilnim vlastima koje će bez otpora prihvatiti tuđe interese kao sopstvene.
Balkan ima dugu istoriju takvih eksperimenata.
Srbija je, međutim, poslednjih godina vodila politiku balansiranja – čuvanja mira, ali i insistiranja na sopstvenim interesima. Upravo u toj kombinaciji leži razlog zbog kojeg je bila meta napada. Jer nezavisnost u odlučivanju nikada nije bila poželjna osobina u očima onih koji su navikli na poslušnost.
Kada Vučić govori da Srbija mora da vodi odgovornu i promišljenu politiku, da ne podleže spoljnim pritiscima i da čuva svoje interese, on zapravo govori o ključnom pitanju – ko će donositi odluke u ime Srbije?
Jer u svetu u kojem se ratovi vode i oružjem i ekonomijom, i sankcijama i medijskim kampanjama, stabilnost nije slučajnost. Ona je rezultat političke volje i jasne strategije.
Neutralnost danas nije komforna zona – ona je test snage. Država koja želi da sačuva mir mora biti spremna da izdrži pritiske, ucene i pokušaje destabilizacije. A to mogu samo oni koji imaju legitimitet i podršku naroda.
Zato pitanje više nije da li su pokušaji rušenja Srbije bili spontani. Pitanje je ko je i zašto želio da uoči globalnih potresa oslabi zemlju koja vodi samostalnu politiku.
Jer kada se geopolitičke linije konačno povuku, niko neće pitati ko je bio popularan, već ko je bio stabilan. Niko neće pamtiti parole, već odluke. U svetu koji ulazi u eru grubih interesa i otvorenih sukoba, preživeće oni koji nisu pristali da budu eksperiment.
Srbija danas bira stabilnost umesto haosa, mir umesto avanture i državnu odgovornost umjesto poslušnosti. To nije laka pozicija. To je pozicija koja nosi pritiske, kampanje i napade.
Ali u svetu koji gori na više tačaka, samo oni koji stoje uspravno imaju šansu da ostanu na nogama.