На данашњи дан пре 33 године Слободан Бранковић је на стадиону Партизана у Београду претрчао 100 метара за 10,33 секунде и поставио рекорд који ни после више од три деценије није оборен.
Иако је веровао да ће баш тај резултат најбрже пасти, време је показало супротно.
“Ја сам мислио да ће то бити мој први рекорд који ће бити оборен. Он је реално најслабији мој рекорд”, рекао је Бранковић.
Данас, са 58 година и као председник Српског атлетског савеза, Бранковић и даље држи национални рекорд на 100 метара, али не крије да би волео да га неко коначно надмаши. Има и оне на 400 метара на отвореном, штафети 4×400 метара и 200 метара у дворани.
“Стварно бих желео да не будем рекордер ниједне дисциплине из моје прошлости”, истакао је и даље актуелни државни рекордер Бранковић.
Напад на најатрактивнији рекорд
Најозбиљнији кандидат да то учини је Бошко Кијановић. Српски репрезентативац већ је исписао историју оборивши Бранковићев државни рекорд на 400 метара у дворани пре четири године, а сада је све ближи и најцењенијем спринтерском резултату.
Кијановић признаје да је име Слободана Бранковића било једно од првих које је упознао када је ушао у свет атлетике.
“Како сам ушао у атлетику у јуниорским данима, одмах сам наравно чуо за име Слободан Бранковић. Видео сам то име на малтене свакој листи државних рекорда. Питао сам се ко је то. Желео сам да и моје име има у више редова”, присећа се Кијановић.
Бранковић у доста млађем колеги препознаје много тога што је некада красило и његову каријеру.
“Бошко је најсличнији тркач мени и по свим и резултатима и по издржљивости. Он није тип осамстометраша, трчи 400 метара преко брзине, као што сам то ја радио. Слично је свестран”, рекао је Бранковић.
Прво је оборен највреднији
Да између двојице спринтера влада међусобно поштовање показало се и када је Кијановић 2022. године у Београдској арени оборио Бранковићев рекорд на 400 метара у дворани.
“Толико сам скочио. Толико сам био срећан што сам то видео. После ми је мало да кажем, да вас не лажем, било ми је мало после и криво што баш тај рекорд”, присећа се Бранковић.
На Меморијалу “Вера Николић” у Крушевцу, посвећеном у част легенде југословенске атлетике, Кијановић је истрчао 10,38 секунди, само пет стотинки спорије од националног рекорда.
“Стално ми је у фокусу трка за државним рекордима, без обзира на дисциплину 100, 200 или 400 метара. Главни циљ да пообарам све њих. На 100 метара је најатрактивнији и највише се ишчекује. У атлетици све мораш да јуриш. Такав је спорт и на стази, а и симболично. Немаш пуно времена у твојој каријери да ти будеш на врхунцу превелики низ година”, рекао је Кијановић.
Противник који није био у стартном блоку
Последњу прилику да се приближи рекорду Бошко Кијановић је имао на Првенству Београда, али је највећи противник тог дана био ветар.
“Рекао бих да је само ветар засметао, на њега не могу да утичем. Иако је дувао у груди, био је добар резултат 10,46, близу личног”, истакао је Кијановић.
Иако рекорд још није оборен, атлетичар ОАК Београд верује да је питање времена када ће се то догодити.
“Први циљ на 100 метара је државни рекорд, али знам и по мерењима на тренингу и неким другим параметрима да сам спреман за минимум 10,25 секунди. То је неки резултат за који се не бих изненадио да га видим на семафору”, рекао је Кијановић.
Слично мисли и Бранковић, који је уверен да је његов наследник способан за тај успех.
“Да сам се мало фокусирао на 100 метара могао сам да трчим испод 10,30 секунди сигурно, што мислим да и Бошко може да иде”, убеђен је Бранковић.
Тридесет три године после једног јулског дана на стадиону Партизана, Бранковићевих 10,33 секунде и даље стоје као мерило српског спринта. Али, ако је судити по резултатима и амбицијама Бошка Кијановића, национални рекорд никада није био ближи томе да коначно постане историја.