“Jao majko, jao deco moja”: Krunoslav je bio Hrvat, a poginuo je za Srbiju kao najveći vitez! Na Košarama je odbio evakuaciju i otišao u legendu!

Košare nisu samo mesto jedne od najtežih i najslavnijih naših bitaka, već i poprište priča o ljudima koji su svesno birali da ostanu – čak i kada su znali da možda neće preživeti.

Sudbina kapetana prve klase Krunoslava Ivankovića ostaje jedna od najpotresnijih i najmoćnijih priča tog rata.

Rođen 10. februara 1964. godine u Šidu, po nacionalnosti Hrvat, Ivanković je kao komandir motorizovane čete 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije stao u odbranu državne granice u rejonu karaule Košare, gde je 14. aprila 1999. godine dao svoj život.

Napad na položaje kod objekta “Raša Košares” počeo je odmah po svanuću. Neprijateljske snage napale su sa više pravaca, a Ivanković je predvodio svoju jedinicu na centralnom delu fronta. U prvom naletu, njegova četa naišla je na snažnu vatru, ali je nastavila borbu.

Tokom žestokog okršaja, dok je pokušavao da izvuče ranjenog vojnika iz vatre, Ivanković je i sam ranjen. Iako je obilno krvario, odbio je da napusti položaj. Nije prihvatao naređenja nadređenih da se povuče i ukaže mu se pomoć – ostao je sa svojim vojnicima, do poslednjeg daha.

Prema svedocenjima saboraca, čak je i u takvom stanju nastavio da preko radio-veze izveštava komandu o situaciji na terenu. Molbe da se evakuiše odbijao je uporno, svestan da bi povlačenje moglo ugroziti ljude koje je predvodio.

Dramu sa prve linije fronta dočarao je vojnik Saša Jović, koji je bio uz njega u trenucima pogibije.

– Krunoslav Ivanković se nalazio sa moje leve strane, imao je zaklon jedne velike bukve… U jednom trenutku, dok smo pokušavali da izvučemo ranjenog saborca, začuo se pucanj i kapetan je pogođen – ispričao je Jović.

Prema njegovim rečima, Ivanković je u tim poslednjim trenucima izgovorio reči koje su se urezale u sećanje svih koji su ih čuli:

– “Jao majko, jao deco moja”.

Iako teško ranjen, izvučen je iz vatre, ali je ubrzo preminuo. Njegova smrt odjeknula je među saborcima – preko radio-veze čule su se reči:

“Komandante, Otmeni se više nece javiti”.

Usledio je snažan odgovor sa srpskih položaja – plotun iz artiljerije, tenkova i pešadijskog naoružanja, kao poslednji pozdrav kapetanu koji je odbio da napusti svoje ljude.

Posebno potresan detalj svedoči o njegovoj odlučnosti – kada je jedan od starešina pokušao da ga silom izvuče sa bojišta, Ivanković je, kako se navodi, čak i zapretio oružjem, rešen da ostane do kraja.

Saborci su ga zvali “Otmeni”, a mnogi ga danas pamte kao čoveka koji je svesno izabrao da ostane na liniji fronta, umesto da spase sopstveni život.

Za hrabrost je posthumno odlikovan Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

Iza njega su ostale žerke Sindi i Endi-Amida. Njegova ćerka Sindi jednom prilikom je rekla:

– Oca sam poslednji put videla kada sam imala sedam godina. Pamtiću ga kao heroja koji je svoj život za ovu zemlju dao na Košarama.