Напуштено здање привлачи пажњу туриста.
“Невероватно је. Јуче смо се попели на врх и гледали залазак сунца. Унутра је много графита, правих уметничких дела”, кажу туристкиње из Мексика.
Док су неки одушевљени необичним призором, други су збуњени.
“Није ми лепо, не знам ни шта је ово”, каже туристкиња из Бразила.
Није ни безбедно посебно за оне који зарад селфија и мало славе на друштвеним мрежама одлуче да ризикују и попну се на високе кранове.
Од југословенског туристичког бисера до велике афере
Не зна се ни ко је власник – бар док суд не пресуди у спору који води држава са компанијом која је 2002. године у процесу приватизације купила стари Хотел АС. Новинар Горан Капор каже да хотел има 60 година дугу историју.
“Крајем шездесетих година прошлог века је тадашњи Ауто-мото савез Југославије заједно са неким Ауто-мото клубом из Немачке планирао да гради велики хотел у Перазвића Долу и насеље приватних вила”, каже Капор.
Бивши министар туризма и директор Будванске ривијере Иво Араменко каже да је то био добро замишљен хотел.
“То је све дивно ишло до 1972. године када се десио тај лом у партији, у југословенској политици, где је тај сплитски говор Тита на неки начин инспирисао. Добили су задатак сви републички комитети да се обрачунају са техноменаџерима. Наводно су то били кривци за неке слабости које су се дешавале у развоју привреде Југославије. То је била једна сјеча, један обрачун са свим директорима великих предузећа, веома успешних. И један од тих бисера је био и Хотел АС, односно директор и руководство Ауто-мото савеза Југославије са седиштем у Београду”, сећа се Араменко.
Горан Капор објашњава да је историја хотела повезана са једном од највећих афера у Југославији.
“Оно што се испоставило из документације коју је тадашње тужилаштво разоткрило јесте да те виле они уопште нису градили, већ су оне се водиле као трошак изградње хотела. То је била једна од највећих афера у Титовој Југославији, завршила се неком истрагом, ухапшено је пар особа, неки су подносили оставке, а хотел је, иако потпуно завршен неке 1973. или 1974. стајао под кључем, односно печатом тужилаштва десетак година. Поново је отворен почетком осамдесетих и радио је до приватизације 2002. године када је срушен”, објашњава Капор.
Луксузни хотел на 17 спратова остао само на папиру
Инвеститор је хотел платио пет милиона марака. Обећао је да ће уложити још 22 милиона и за годину направити луксузни хотел са 17 спратова који би подсећао на крузер усидрен у стене, са хелиодромима, базенима, марином, коцкарницом, подводним рестораном, апартманима за шеике и њихове хареме…
Направио је само бетонски костур, а онда су уследиле кривичне пријаве, нови рокови, лажне гаранције и вишедеценијски спор са државом.
Иво Араменко подсећа да је тај пројекат одобрила тадашња Влада.
“Требало је проверити могућност инвеститора у датом тренутку. Ми смо имали добар објекат који је срушен, њега је требало само реновирати мало. Зашто се ушло у толику структуру, то је сада мени нејасно шта је инвеститор хтио. Преценио је своје могућности. Некако се олако рачунало на те јефтине руске паре које су долазиле у Црну Гору оно што кажу, у великим количинама. Мислио је да ће од тога направити нешто веће“, каже Араменко.
Горан Капор каже да је Црна Гора због тог хотела много изгубила.
“Хотел је требало бити отворен 2003. године, то је 23 године некориштења хотела, непостојања прихода од неких пореза, доприноса који би постојали да тај велики градиозни хотел ради. Тако да свакако можемо рећи да приход државе не би био испод три милиона евра годишње”, истиче.
Судски спор одлучује о судбини хотела
Додаје да ипак има шансе да се чвор развеже и хотел заврши.
“У Привредном суду је спор где Будванска ривијера и држава траже поништење тог уговора из 2002. године и ако се тај спор заврши позитивно по државу и Будванску ривијеру онда би хотел требало да буде враћен Будванској ривијери као продавцу тога хотела”, каже Капор.
Иво Араменко каже да објекат памти у његовом најбољем светлу.
“То је било заиста бајка. Објекат је имао такав садржај, да је то фантазија била. Та слика мени је још у глави. Ја то градилиште не гледам”, каже Араменко.
Гледају га туристи – збуњено, локално становништво помало и задовољно. Кажу, боље је што хотел није завршен, јер би тада за њих и плажа у Перазића Долу била недоступна.