Ivan Gudelj u Beogradu Foto: O. Bunić
Bilo je to leto 2009. ili 2010. godine, u eri kada je Crvena zvezda bila daleko od slavnih dana svoje prošlosti i kada je živela od danas do sutra. Na zapadnoj strani stadiona, pored klupske prodavnice i na početku stepenica, stajao je korpulentan čovek razbarušene kose. Dugo je i sa zacakljenim očima gledao teren. Malo vremena mi je bilo potrebno da shvatim ko je u pitanju.
Tada su na početku stepenica stajale rešetke, ali one nisu smetale ovom čoveku da upija svaki trenutak, svaki pedalj trave, svaki zamišljeni huk sa tribina, kao da čeka himnu Lige šampiona i kao da će baš on biti akter neke važne utakice.
Bilo mi je neprijatno da mu prekidam ovaj mali i svečani ritual, ali nisam odoleo da mu ne kažem: Često dolazim ovde kad nije utakmica, ali nisam do sada nikoga video da na ovakav način upija Marakanu.
Ivan Gudelj
Rekao je to sa blagim osmehom, nostalgijom i priča se sama odvezala u jedan 10-minutni razgovor o jednoj od najjačih era jugoslovenskog fudbala. Nisam ni slutio da mi se pružila prilika da upoznam legendu Hajduka i nekada velike zemlje, a za jednog klinca od 20-ak godina koji počinje da se bavi sportskim novinarstvom, to je bila velika stvar i dragoceno iskustvo. Rastali smo se tako što sam ja krenuo da uhvatim autobus na liniji 59, a on, Ivan Gudelj, ka Slaviji peške.
Završio je svoj ritual druženja sa prijateljima i legendama Crvene zvezde protiv kojih je nekada igrao, završio je vizualizaciju svega što je nekada bilo i što je moglo da bude na ovom i mnogim drugim stadionima, da jedna veličanstvena karijera nije prerano prekinuta.
I nikada zbog toga nije širio gorčinu. Samo fudbalsku i životnu romantiku, moć da svoju borbu sa terena i onu još važniju, van njega, prenese na sve druge. A meni su život i posao dali priliku da se sa njim opet sretnem 10 godina kasnije, u Senti, kod naših zajedničkih dobrih prijatelja, Robija i Mikija.
Ispričao sam mu za našu anegdotu ispred Marakane i da se mi zapravo već poznajemo, na šta se samo nasmejao. Podsetio sam ga da je na beogradskih, ne baš lagodnih 30+ stepeni, uhvatio lagan korak ka centru, a za njega je to bila uobičajena stvar, još jedan ritual kada dođe u Beograd.
Ivan Gudelj sa prijateljima u Beogradu Foto: Privatna arhiva
I, to je to. Tako bi sigurno bilo i da je imao priliku da zgrne milione, postane nedodirljivi lider Reala i napravi dugu karijeru, a bio je na korak do toga. Ali je bio i ostao skroman, autentičan, blag i jedinstven. Trudio se da najmanje priča o sebi, a to je o njemu najviše govorilo. Kao neko ko je rođen 1989. godine, nisam imao priliku da ga gledam uživo, ali kao da jesam.
Baš zahvaljujući susretima sa njim, ali i knjizi “Hajdučka priča”. Nju sam kupio i pročitao kako bih se pripremio za intervju, i kada mi se činilo da već sve znam što treba, Ivan je u razgovoru bio u stanju da izvuče nešto novo i drugačije. I za to je bio talentovan, imao je oštru memoriju i na kraju mi je potpisom tu knjigu ostavio kao jednu od većih dragocenosti u kućnoj biblioteci i sportskoj memorabiliji.
I na kraju, poslednji intervju smo radili na Kalemegdanu.
Ivan Gudelj u Beogradu Foto: O. Bunić
Sve ove reči, a još više od njih, način i toplina sa kojom ih je izgovarao, potvrda su zašto je Ivan Gudelj bio tako voljen i poštovan od Vardara do Triglava. I zašto će tako ostati i među generacijama koje nisu imale tu privilegiju da ga gledaju. Ali su imale šta da nauče od njega.
Ivane, hvala ti na svemu!
VIDEO Ivan Gudelj o poseti Zvezdi i Partizanu: Morao sam da podignem pehar Lige šampiona na Marakani