Од напада Хамаса 7. октобра 2023. године, Израел је ратовао или војно деловао у Гази, Либану, Сирији, Ирану и Јемену, као и на окупираној Западној обали. Показао је да може да погоди готово сваког противника, али и даље нема јасан одговор на питање шта долази после удара и како би ратови требало политички да се заврше.
Гај Ларон, историчар арапско-израелских сукоба и професор на Одељењу за међународне односе Хебрејског универзитета у Јерусалиму, сматра да се више не може говорити о низу неповезаних криза.
“Мислим да је ово један регионални сукоб”, рекао је Ларон за “Свет.Уживо”.
Нови поредак више подсећа на 1973. него на 1967.
Ларон садашње преобликовање Блиског истока не пореди првенствено са ратом из 1967. године, већ са променама које су уследиле око 1973, када су земље произвођачи нафте стекле знатно већу регионалну моћ, а Саудијска Арабија постепено потиснула Египат са места водеће арапске државе.
Данас, оцењује, са једне стране стоје Сједињене Америчке Државе и њихови регионални партнери, а са друге државе које сарађују са Русијом, Кином или са обе силе.
Сукоб се зато не води само око територија и безбедности већ и око питања ко ће контролисати регионалну инфраструктуру, енергенте и везу између Истока и Запада.
Како су савезници постали ривали
Турска је деценијама била важан део израелске стратегије повезивања са неарапским државама на периферији Блиског истока. Две земље имале су блиску војну, обавештајну и економску сарадњу.
Ларон сматра да се однос није променио само због доласка Реџепа Тајипа Ердогана или његових сукоба са Бенјамином Нетанјахуом.
Раније су две привреде биле комплементарне: Израел је из Турске увозио пољопривредне производе, а извозио индустријску робу и наоружање. Развојем турске индустрије, посебно домаће војне производње, Анкара је постала конкурент Јерусалиму.
“Привреде Турске и Израела више нису компатибилне, већ се надмећу”, оцењује Ларон.
Поред економског надметања, Анкара жели и да промени трасу будућих трговинских путева. Уместо да коридор преко Арабијског полуострва заврши у израелској луци Хаифи, Турска настоји да га усмери преко Ирака или Сирије и повеже са сопственом инфраструктуром.
Због тога је, сматра израелски професор, реч о трајном сукобу интереса, а не само о личном непријатељству Ердогана и Нетанјахуа.
Израел је истовремено развио ближу сарадњу са Грчком и Кипром, највећим турским супарницима у источном Медитерану, док Анкара повећава војно и политичко присуство у Сирији.
Сирија као могуће место директног сукоба
Сирија је, према Лароновој оцени, најопаснија арена турско-израелског ривалства.
Анкара жели стабилну Сирију повезану са турском економијом и инфраструктуром, док Израел настоји да спречи стварање политичког и војног простора у којем би Турска стекла доминантан утицај.
Ларон израелско присуство у деловима Сирије повезује и са настојањем да се блокирају планиране саобраћајне и железничке везе које би могле да постану део конкурентског трговинског коридора.
Према његовом тумачењу, израелска контрола појединих подручја шаље поруку и потенцијалним инвеститорима да би инфраструктура изграђена у Сирији могла лако да постане мета.
“До сада није дошло до ескалације, али потенцијал постоји”, упозорио је Ларон.
У делу израелског безбедносног естаблишмента Иран се све више посматра као противник чија моћ опада, док се Турска види као дугорочно снажнији изазов.
“За пет или десет година Турска ће бити главни непријатељ Израела. Не кажем да је добро да до тога дође, већ преносим како многи израелски војни и безбедносни аналитичари размишљају”, навео је Ларон.
Зашто се Израел противи турским авионима Ф-35
Израел се снажно противи могућности да се Турска врати у програм производње и набавке америчких борбених авиона Ф-35.
Ларон сматра да није могуће унапред прецизно проценити како би ти авиони променили однос војних снага, али да израелско противљење показује шири страх од раста турске моћи.
Турске снаге већ су присутне у Сирији, а у Израелу постоји забринутост и да би Анкара једног дана могла да добије улогу у Гази, у оквиру међународног плана за послератну обнову те територије.
Тиме питање Ф-35 престаје да буде само спор око једне врсте авиона и постаје показатељ начина на који Израел данас види Турску – не више као компликованог савезника, већ као могућег стратешког противника.
Уздрмано савезништво Вашингтона и Јерусалима
Ларон оцењује да су односи Вашингтона и Јерусалима уздрмани и да Израел губи део традиционалног утицаја у америчкој престоници.
Доналд Трамп, према његовом тумачењу, жели трговински коридор који би повезивао Индију и Европу, али све више прихвата могућност да важан део тог пута пролази кроз Турску.
Једини начин да Израел поново постане незаобилазан део америчког плана, сматра он, јесте прихватање идеје палестинске државе. То би Саудијској Арабији омогућило да нормализује односе са Израелом, а Јерусалиму отворило пут да поново постане кључна станица коридора између Индије и Европе.
Без политичког споразума са Палестинцима, Израел би могао да изгуби не само дипломатску подршку већ и део будућих економских токова.
Избори као суд Нетанјахуовој доктрини
Израел би 27. октобра требало да одржи прве парламентарне изборе после напада Хамаса 2023. године и ратова који су уследили.
Ларон сматра да гласање неће бити само изјашњавање о Нетанјахуу као политичару, већ референдум о безбедносном концепту на којем је његова власт почивала дуже од 15 година.
Та доктрина подразумевала је контролисање сукоба, војно одвраћање противника и ширење израелског присуства на Западној обали. Међутим, 7. октобар показао је границе такве политике, док су трошкови вишегодишњег ратовања постали све већи.
“Све више Израелаца жели промену. Можда не могу јасно да кажу какву промену желе, али више нису спремни да плаћају цену одржавања Нетанјахуове безбедносне доктрине”, оценио је Ларон.
Опозиција је, међутим, веома опрезна када треба да објасни шта би тачно радила другачије. Поједине опозиционе странке противе се даљем улагању у насеља на Западној обали и залажу се за већу сарадњу са Палестинском управом.
У случају промене власти, Ларон очекује постепено стварање новог безбедносног концепта који би Палестинској управи дао већу улогу – не само на Западној обали већ, могуће, и у будућем управљању Газом.
Израелски избори зато неће одлучивати само о томе ко ће водити владу. Одредиће и да ли ће Израел наставити да регионални поредак обликује првенствено војном силом или ће покушати да пронађе политички излаз из ратова које може да води, али још не успева да заврши.