Доласком на престо 1894. године, Николај Други наследио је државу оптерећену дубоким друштвеним, економским и политичким парадоксима – руска империја била је огромна, претежно аграрна земља, усред процеса стварања модерне Европе, али и једина европска сила која на самом почетку 20. века није имала Устав.
Историчари су објаснили како се Николај Други носио са теретом традиције, притисцима уставности и кризама које су задесиле његову владавину.
Одгајан у сенци оца и под сенком дедине судбине
Анализирајући профил владара, др Мирослав Радивојевић наглашава да је цар целом својом личношћу био предодређен чињеницом да потиче из династије која је Русијом владала више од три века.
“Он, као личност, је пре свега одрастао и спреман је да буде цар. Иако се радило о поштеној, о доброј особи, управо та владарска позадина је њега у неким ситуацијама, и у том бурном времену какав је био крај 19. и почетак 20. века, доводило да чини неке грешке које нису наилазиле на добар одјек у јавности и у медијима”, наводи Радивојевић, уз опаску да је у савременом речнику цар у неком смислу био и лаковеран, те да поједини савременици тврде како је често “имао мишљење последњег госта који је био код њега”.
Са друге стране, др Зоран Бајин указује на психолошки притисак под којим се млади престолонаследник формирао, истичући да је Николај био “син оца јаке воље” – цара Александра Трећег.
“Његов отац је и као појава и као личност био веома јака личност, тако да је Николај у младости био потпуно у његовој сенци. Смрт Александра Трећег била је неочекивана и он је на неки начин изненада дошао на престо. Њему је остао аманет од оца да се самодржавље мора одржати по сваку цену. Са друге стране, његов деда Александар Други био је реформатор, али је његов живот окончан бомбом када је Николај имао 13 година. Из његове личне перспективе могло је деловати да је отац, који је умро у кревету без давања уступака, био силан владар, док је деда реформатор страдао. То је дубоко утицало на његов однос према променама”, објашњава Бајин.
Сенка са крунисања и личне одлуке уместо владарског рачуна
Почетак владавине Николаја Другог обележила је трагедија на Ходинском пољу током крунидбених свечаности 1896. године, у којој је у стампеду страдало око 1.400 људи, док је око 1.300 повређено. Исте те вечери цар присуствује прослави код француског посланика, што је у јавности изазвало оштре реакције.
Према речима др Радивојевића, то сучељавање династичких обавеза и доношења чврстих одлука карактерисало је целокупно његово доба.
“Још једна битна ставка у његовој личности јесте одлука да иде путем личних осећања, а не путем савета и рација око своје женидбе. Он је за жену узео Александру из Хесен-Дармштатске династије, унуку краљице Викторије, за коју се знало да носи мутацију гена која се у мушким потомцима карактерише кроз хемофилију. Николај је у многоме био у сукобу са оним што је владарско и оним што је осећање. Касније је и својој деци дао слободу да партнере бирају према свом нахођењу, а не према владарским и династичким интересима”, истиче Радивојевић.
Револуција 1905, “Крвава недеља” и заокрет у спољној политици
Притисци на власт ескалирали су 1905. године, дочекани поразом у рату са Јапаном и догађајем познатим као “Крвава недеља”, када су мирне демонстрације пред Зимским дворцем дочекане оружаном паљбом.
“То је догађај који је пресудно утицао на однос који је у великом делу јавности и народа створен према Николају Другом. Када је револуција достигла највећи замах, цар је под притиском околине био принуђен да да Устав Манифестом 17. октобра. Међутим, баш због тог бремена завета самодржавља, он је то учинио невољно. Када су револуционарни немири сузбијени, кренуло се са постепеним повлачењем тих уступака, али Манифест никада није потпуно укинут”, оцењује др Бајин.
Говорећи о спољнополитичком оквиру, Радивојевић подсећа на велику промену у дотадашњем курсу Русије – напуштање савеза са Немачком и потписивање уговора са Француском и, потом, Великом Британијом, чиме је створен Тројни споразум (Антанта). Истовремено, Русија се крајем 19. и почетком 20. века спољнополитички примарно фокусирала на Далеки исток, док су прилике на Балкану углавном посматране кроз тежњу за одржавањем статуса кво.
“Слаба воља, али тврдоглавост”
Говорећи о реакцији цара на каснији притисак и одрицање од престола 1917. године, др Бајин напомиње да се царева приврженост очевом завету показала до самог краја.
“Људи који су били критични према њему најчешће су давали оцену да је био човек слабе воље, али тврдоглав. Када су војни команданти тражили његово одрицање од престола, били су затечени колико је брзо пристао. Међутим, психолошки гледано, он се првим уступком већ одриче самодржавља које је било главна заповест његовог оца, па му је само одрицање од престола представљало мањи уступак од самог одрицања од самодржавља”, закључује Бајин.
Од Далеког истока до Балкана – зашто је цар Николај Други стао уз Србију и какво је његово наслеђе данас
Иако почетак 20. века није био период у коме је Русија примарно посвећивала пажњу Балкану – већ је на тим просторима покушавала да одржи статус кво у договору са Аустроугарском – тежиште руске спољне политике у том периоду било је усмерено ка Далеком истоку.
Др Мирослав Радивојевић објашњава да је Русија настојала да прошири утицај на Јужну Манџурију и задржи економске интересе у Кореји, што ју је довело у директан сукоб са експанзионистичким Јапаном и условило избијање Руско-јапанског рата (1904–1905).
“То је за Русију било изузетно тешко за организацију. Војска и ресурси су долазили Транссибирском железницом, чији део тада није ни био завршен. Балтичка флота је морала да пређе готово цео свет да би скинула опсаду Порт Артура, да би на крају била уништена код Цушиме. Николај Други, веран мишљењу да су Јапанци инфериорни, у почетку није желео да склопи мир. Тек под притиском поражавајућих извештаја и револуционарних дешавања у земљи, пристао је на мир. Тај тренутак је кључан – Русија се задовољава затеченим стањем на Далеком истоку и враћа свој спољнополитички фокус на Европу и питање мореуза”, указује Радивојевић.
Грађење савезништва и војничка етика
Одговарајући на питање како се у таквим околностима развијала царева посвећеност Србији, др Зоран Бајин истиче да то пријатељство није било толико карактеристично за сам почетак владавине, већ да се изграђивало непосредно пред и током Првог светског рата.
“Николај Други је по образовању био војник и тако је себе доживљавао, па је војничка етика за њега имала веома значајну улогу. Србија је у његовим очима добила на значају у време Балканских ратова, када се видело шта српска војска може да значи у евентуалном европском сукобу. Мислило се да се рат може решити за неколико месеци, па је војска која би на себе привукла део аустроугарских снага имала огромну логичку и стратешку улогу”, објашњава Бајин.
Бајин додаје да су српске победе 1914. године оставиле дубок утисак на цара, док је пораз и повлачење 1915. године у Русији изазвао мешавину сажаљења и дивљења.
“Реткост је у историји ратовања да се једна војска, која је потпуно опкољена и разбијена, повуче у целости и настави борбу. Цар је према Србији гајио сентимент као према савезници која је остала верна до краја”, наводи Бајин.
Порука из Петрограда и заблуда о ултиматуму
Говорећи о чувеној поруци да “Русија неће оставити Србију”, др Радивојевић подсећа на царски телеграм од 27. јула 1914. године, који је стигао у Ниш у тренутку када је егзистенција земље била директно угрожена.
“У писму је стајало да ће Русија учинити све да дође до мирног решења спора, али да у сваком случају неће оставити Србију саму. Никола Пашић, познат по томе што је био тврд на емоцијама, расплакао се пред руским отправником послова Василијем Штрадманом док је читао то писмо. Оно је имало огроман значај за подизање морала”, подсећа Радивојевић.
Радивојевић подсећа и на важне дипломатске контакте пре самог рата, попут посете Пашића и будућег регента Александра Петрограду почетком 1914. године, када је српској страни јасно предочено да ће Русија реаговати у случају угрожавања независности Србије.
Са друге стране, историчари су разрешили и честу историјску заблуду у јавности – да је Николај Други упутио ултиматум савезницима претећи сепаратним миром са Немачком ако се не организује пребацивање српске војске на Крф.
“То није тачно. Реч је о податку који је потекао из сећања српског конзула у Одеси Марка Ценовића и потом грешком ушао у литературу. Постојао је неконвенционалан и енергичан телеграм Николаја Другог од 16. јануара 1916. британском краљу и италијанском владару са молбом да се Србији помогне, што јесте убрзало транспорт, али никаквог ултиматума о изласку из рата није било. То не би ни одговарало војничкој етици Николаја Другог”, наглашава др Бајин.
Српски добровољци и последњи сусрет у Штабу
Др Радивојевић скреће пажњу на историјску улогу цара у оснивању Српског добровољачког корпуса у Русији 1916. године, јединице формиране превасходно захваљујући његовом личном ангажману и слању ађутанта у заробљеничке логоре ради комплетирања наоружања.
Занимљив је и податак о последњој аудијенцији једног српског званичника код цара након његове абдикације у марту 1917. године. Српски војни заступник Бранислав Лонткијевић посетио је Николаја Другог у Генералштабу (Ставки), поручивши му да Србија никада неће заборавити јул 1914. и руку заштите коју је пружио.
“Цар му је тада одговорио: ‘Такве су околности, ја сам морао да се повучем, али надам се да ће драги Бог дати да се Србија обнови и да буде јача'”, цитира Радивојевић.
Говорећи о трагичном крају породице Романов 1918. године у Јекатеринбургу, др Бајин подсећа да је Британија избегла да цару пружи азил из унутрашњополитичких разлога и страха од преливања незадовољства, док Радивојевић открива да је српски мајор Војин Максимовић у то време боравио у Јекатеринбургу са замисли о покушају ослобађања царске породице.
Наслеђе у данашњој Русији и споменик у Београду
Говорећи о томе какав статус Николај Други има у савременој Русији, др Зоран Бајин оцењује да је однос званичне власти и друштва донекле неодређен и обележен тежњом ка премошћивању историјских подела.
“После 74 године комунизма, званични наратив покушава да споји царско и совјетско време у јединствену целину државног континуитета. Николај Други се посматра као владар који је био слаб, али као трагична личност и мученик, нарочито имајући у виду да је канонизован. Иако анкете у Русији показују да совјетске вође попут Стаљина или Лењина и даље уживају већу популарност у народу од последњег цара, према Николају Другом готово да нема изразито негативног става у јавности“, објашњава Бајин.
Закључујући разговор о перцепцији и сећању на последњег руског самодршца, др Мирослав Радивојевић, у емисији Првог програма Радио Београда “У средишту пажње”, подсећа на историјску спону која је остала трајно забележена у српском народу.
“Одмах након вести о његовом страдању, на Крфу и Солуну су служени парастоси. У време Краљевине СХС настала је прва иницијатива за подизање споменика, а Београд и данас поносно носи једини споменик цару Николају Другом изван граница Русије”, прецизирао је Радивојевић.