ISTORIJSKI GOVOR VUČIĆA I NIKAD MOĆNIJA PORUKA: Garantujem vam, nikada više neće biti Oluje, stradanja i pogroma srpskog naroda

SRBIJA i Republika Srpska, u Mrkonjić Gradu, obeležili su Dan sećanja na ubijene i prognane Srbe u hrvatskoj zločinačkoj akciji “Oluja”.

Obraćanje Aleksandra Vučića

– Nevenka Dobrić je 9 meseci nosila svog Sinišu, rodila ga je, dojila ga je, odgajala ga je, učila i vaspitavala. I one anđeoske oči koje smo mogli da gledamo pre nekoliko minuta zlikovci su ugasili. I nikada nisu nikome rekli za Siniše oči, nikada nikome nisu rekli za suzu i tugu majke. Nikada ih nije bilo briga, slavili su to kao veliku pobedu. Očekivali su i nadali se, da mi Srbi, što nismo jednom učinili u istoriji, bi trebalo da se saglasimo sa njima i zaboravimo zločine, da zaboravimo te divne oči dvanaestogodišnjeg Siniše. Ili Darinkinog šestogodišnjeg unuka Jovice, koji je ubijen u Petrovačkoj cesti. Ili nešto starije Mirjane Dubajić, ili Stelje, Kovačeviće, Dubajiće, Vukoviće…

Ubijali su nam ljude, ne po prvi put, i ma koliko ljudi da nam ubijaju, i ma koliko žrtava da imamo, uvek smo mi krivi. Proteraju nam 250.000 ljudi, brutalnom kampanjom, kupovinom i agenturnim delovanjem i u Srbiji i u Srpskoj i u Crnoj Gori, svuda i na svaki način. Pokušali su da nas ubede da smo mi za to krivi, mi Srbi smo odgovorni, ne oni koji su ih pobili i proterali, nego baš mi, i mnogi od nas su to prihvatali, i mnogi od nas su u pogromu nad istinom učestvovali. Od lažnih priča kako je dogovoreno sve, od lažnih priča i raznih teorija zavere, u kojima uvek morate da pronađete krivca u Beogradu, umesto da ga tražite u zlikovcima koji su namerno ugasili Sinišine oči. To je naša sudbina bila posle Prvog svetskog rata, 29 posto od ukupnog stanovništva Srbija je izgubila u Prvom svetskom ratu. Pomogla da oni koji su bili na strani okupatora pređu na pobedničku stranu. I Hrvatima i Slovencima. Nikada ni hvala nisu rekli, već je to za njih bila okupacija. U Drugom svetskom ratu ubijali su nas nemilice, netremice, sa neverovatnom beskrupuloznošću i neverovatnom bestijalnošću, onako kako ni nemački nacisti nisu radili neprijateljima. Zaboravilo se i nismo mogli ni u jednom udžbeniku da pročitamo, da od svih velikih gradova bivše Jugoslavije, nijedan nije bombardovan od početka, samo jedan naš Beograd. U Zagrebu su nacističke tenkove cvećem dočekivali, sve je zaboravljeno i niko o tome nije smeo da govori. Rodila se nova pokolenja i nova generacija Srba koja ih se više ne plaši, koja se ne stidi da kaže istinu, generacija ljudi koji se ne plaše da pretrpe najveće kampanje laži, neistina, ali koje neće da zaborave anđeoske oči Siniše Dobrića da bi dobili aplauz u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici.

Obraćam vam se poslednji put kao predsednik Srbije, ali želim da vam važne stvari da izgovorim.

U prethodnih 12 godina smo mnogo toga izmenili, od ćutanja o stradanju Srba, do toga da nam je bilo najvažnije da se dopadnemo nekima time što bismo govorili da kad ustanemo u pola 11 slušamo Severinu, za nas je bilo važnije da slušamo i gluvo Glamačko kolo i krajišku pesmu i da ne zaboravimo stradanje našeg krajiškog naroda i u Lici i u Baniji i u Kordunu, Dalmaciji i svuda i na svim mestima i time se i danas ponosimo.

Uspeli smo da se suprotstavimo narativu koji je već postojao ”nemojte da se zamerate”. Kao što su nam posle Drugog svetskog rata govorili da ne pričamo o Jasenovcu.

Meni su zabranili da odem u Jasenovac, znaju da je moja porodica žrtva ustaškog terora, baš ih je bilo briga, znao sam da su beskrupulozni i da njihovoj bestijalnosti kraja nema, ali nisam se nadao da će u tišini da prođe u Evropi, svetu i da se svi prave blesavi i ćute na to. Zamislite predsednik, potomak žrtava, ne sme da poseti najstrašniji koncentracioni kamp iz Drugog svetskog rata. I svi ćute, demokratske, evropske vrednosti… Nisam tu u pitanju ja, tu je u pitanju istina o Jasenovcu.

Svako malo, uzeo sam statistiku, u poslednjih 40 dana, imate stotinu tekstova u medijima u Zagrebu, ima simbolike, o tome kako je Jasenovac mit, kako je to izmišljotina, kako su brojevi preterani, a kako ustvari takvih zločina nije ni bilo jer je to bio samo radni kamp. I nije sve počelo Olujom. Ne zaboravite oni optužuju Srbiju, da su Srbi agresori, pa nisu Srbi rastakali Jugoslaviju, to je bila jedina međunarodna priznata tvorevina, SFRJ, vi ste krenuli u rušenje međunarodnog subjekta, vi ste izazvali sukobe, a Srbi su samo hteli da sačuvaju državu i ostanu na ognjištima. I ništa više od toga. Baš vas briga što lažete svakoga dana, mislite da možete doveka. Mislite da niko ne sme da vam odgovori, i podseti na to kakva je prava istina.

Jeste li nekada videli bilo koga iz Zagreba da je položio cvet na bilo koji spomenik srpskih žrtava. Oni se nama rugaju noseći na Jasenovački cvet vence sa hrvatskom zastavom, rugaju nam se, nisu tamo stradali Hrvati, da bilo je izuzetaka, tamo su stradali Srbi pre svega, pa Jevreji i Romi. Kad je počeo sukob u Hrvatskoj prvo su nam očistili gradove, urbane sredine, pobili ljude od Zagreba, Rijeke, Zadra, Osijeka, svi su imali svoju kristalnu noć, počistili gradove od stvarne i prave srpske elite. Držali nam pridike kako je Medaković zlikovac i zločinac. Usvojili svoju kvazi elitu, baš kao što su uradili u Drugom svetskom ratu kada su imali Savu Besarovića, generala Uzelca i mnoge druge na svojoj stranu, Srbe zlikovce koji su zarad sopstvenih privilegija bili na ustaškoj strani. A onda su naš prost, divni krajiški narod, slobodoljubivi narod koji je uvek branio svoju krsnu slavu, svoju srpsku crkvu, svoje ime i prezime, onaj najhrabriji deo nas, napali sa svih strana sa sve američkom i evropskom logističkom, ekonomskom i svom mogućom podrškom i ubeđivali nas kako su naši ljudi, kako je naš Dobrić Siniša kukavica pa otišao na traktoru, a oni veliki junaci.

Ceo kraj protiv malog krajiškog naroda, a Srbija slaba, i pošto govorim poslednji put kao predsednik Republike izvinite Nevenka, u ime svih Srba što je Srbija bila slaba, što vas je krila i ćutala, što vam nije dala da dođete u Beograd, što vas je sklanjala sa autoputeva. Oprostite nam, a mi sebi nećemo oprostiti vaše suze i oči Siniše Dobrića.

Rekao sam, prvi put kada smo na Rači držali komemorativno sećanje na tragediju koja je zadesila naš narod, gledali ste me i mislili ste ”ovaj priča političke priče, priča nešto što narod voli da čuje”, ja nikada ne pričam ono što narod voli da čuje, a čućete i za nekoliko trenutaka zašto sam vam ovo rekao. Nikada to nisam radio i uvek sam se trudio da govorim istinu i da težim putem ostvarujemo ciljeve. Ne zaboravite, tada sam vam rekao – dok sam neko u Srbiji i dok se pitam u Srbiji, a znao sam šta nam predstoji, kako moramo ekonomski i politički da osnažimo Srbiju, vojno da je osnažimo, jer bi nas pregazili do sada i Srbiju i Srpsku. Tada sam vam rekao da nikada više nećemo dozvoliti, a znam da to govorimo u veoma teškom, ozbiljnom trenutku, kao ozbiljan čovek, čovek koji je najduže na vlasti u Srbiji, demokratski izabran, garantujem vam da više nigde ni u Republici Srpskoj ni u bilo kom delu Srbije neće biti Oluje, pogroma i stradanja srpskog naroda. Srbija je dovoljno snažna, sačuvaće i zaštitiće svoj narod i nećemo čekati i sklanjati se da ostavimo svoj narod na cedilu.

Nije zameriti Srbiji u tom trenutku, Srbija je bila ekonomski razbijena, politički slaba. I da vas podsetim, nismo bili ni dovoljno pristojni, ni dovoljno disciplinova da vodimo računa o sebi, rukovodstvo Srbije je uvodilo sankcije i blokade za rukovodstvo Srpske, rukovodstvo Srpske je, nažalost, politički odgovaralo na to, krenule su uvrede s jedne i druge strane i umesto kao braća i sestre, kao isti rod, da budemo na istoj strani, neretko smo bili, suprostavljeni jedni drugima, a naši neprijatelji su samo to čekali. I prvu priliku koju su dočekali, iskoristili su da nam napadnu i unište i srpsku Krajinu i da u potpunosti unište Republiku Srpsku. Što, jel su prezali od republčkih granica, tada već državnih granica, jel im smetalo da uđu ovde u Mrkonjić gde je uvek bilo nekoliko Hrvata i ne više od toga? Jel im smetalo da spale svaku kuću? Jel im smetalo da ubiju svakog na kog su naišli, koji je disao, mrdao i imao oči Siniše Dobrića? Nije im smetalo, nikakav problem sa tim nisu imali. Jel ih neko osudio u svetu, jel im neko rekao da su pogazili međunarodno-javno pravne norme? Nije im niko ništa rekao i sve su to uradili.

Jeste li vi po ko zna koji put, čuli čuvenu Tuđmanovu rečenicu sa Briona da Srbi „praktično nestanu“. To nam je govorio Pavelić i Luburić i svi su to želeli i mnogo ste Srba proterali i pobili, ali evo nas opet u Mrkonjić Gradu, koji ste spalili, diže se srpski narod, dolaze nova pokolenja i nikad vam nećemo dozvoliti da nas gazite!

Nema kakvim se trikovima nisu služili. Koliko puta smo izgovorili sintagmu hrvatski Srbin, kosovski Srbin, a nikad niste izgovorili srpski Hrvat, nikad niste to čuli jer mi nismo prevaranti. Nikada nisu mogli da podnesu Srbe, koristili su prisvojne prideve. Nismo mi ni hrvatski ni bosanski ni srbijanski, mi smo samo Srbi, nemojte da nas delite, nemojte da nam izmišljate imena da ne bismo mi vama počeli da izmišljamo imena.

Kad kažu u Sarajevu Srbijanac, ja nisam Srbijanac iako sam rođen u Beogradu i Srbiji. Ne zovu ni Ugljanina Srbijanac, ima da nas zovete Srbi, da nas poštujete, jer mi istom rodu pripadamo i nema nikakve razlike iz Srba iz Pirota, Nikšića, Kosovske Mitrovice. Ne budete li promenili ponašanje, mi ćemo da promenimo ponašanje pa ćete da vidite kako izgleda kad vam budemo nadevali imena i nadimke.

Večeras ću kao najiskusniji predsednik Srbije da ukažem na virove koje želim da izbegnete. Mir je uvek dobar za sve. Najbrže rastemo. Vreme i mir rade za nas“.

Ukazaću vam na opasnosti, za nas u ovom trenutku, za nas je očuvanje mira i stabilnosti trenutno najvažnije i radi za nas. Brže napredujemo od ostalih, brže rastemo industrijski, u svakom smislu, čak u vojnom smislu, vreme i mir rade za nas.
Mi smo najstradalniji narod u 20. veku.

Jeste li primetili u 14 godina da se nikada nije dogodilo da neko iz Srpske kaže nešto Srbiji i obrnuto. Jesmo se sporečkali, ali nikad
Hvala vam, svetosti, što čuvate srpsku crkvu. I u crkvi smo imali ideje koje su opasne, policentričnim idejama. U konfederalizovanju srpske crkve, čuli ste od istaknutih srpskih nacionalista, i ideja o policentričnom srpstvu, to je smrt srpskog naroda, to je smrt srpske crkve. Kad su počeli da prave pravoslavnu crkvu u Hrvatskoj, Crnoj Gori, osetili su na vreme o čemu se radi. Da su to uspeli, ne bi nam bila SPC ista kao sad. Ona je ista na svakom drugom mestu. Moramo da znamo šta su nam interesi.

Imamo Srbe koji su radili protiv vitalnih srpskih interesa. Jedna grupa je otvoreno protiv svega srpskog. Uvek su radili protiv. Opasniji su oni drugi koji nam drže pridike o policentričnom srpstvu, gde ćete Podgoricu da suprotstavljate Beogradu i Banjaluci, to vam je policentrično srpstvo, to vam je rastakanje i razaranje Republike Srpske. Nećemo vam dati i pobedićemo vaše opake ideje. A ko se pojavljuje, salonski nacionalisti. Preziru narod, kažu Vučić izdajnik nije zaratio sa Prištinom.
Prvi dan odricanja od kontinuiteta od Jugoslavije i SCG, drugi dan puštanje na slobodu albanskih terorista, 3. dan rastakanje zajedničke zajedničke države da bi se stvorili uslovi za rastakanje SCG. Pogrom Srba na Kosovu, ekonomija Srbije se raspada, 500.000 ljudi bez posla, proglašavaju nezavisnost Kosova.

Svi ćute kažu nemojte to da za vreme izbora, to su nam uradili veliki rodoljubi, jesu li nešto uradili za Republiku Srpsku? I ćutiš kao predsednik jer moraš da gledaš u budućnost. Neću da ćutim, hoću da upozorim srpski narod ako se isto budemo ponašali i na iste prevare nasedali!

U CG živi procentualno više Srba nego u BiH. Da li je BiH priznala Kosovo? Nije, jer nije dala RS i Banjaluka. Da li je priznala Crna Gora? Jeste, prva, još 2008. Da li je BiH član NATO? Nije zato što RS ne da, jer sledi Srbiju“.

Četiri puta su u CG izglasali deklaracije da smo genocidni narod! Hrvatska nije 4 puta, koliko je CG. Molio sam ih pre neku godinu, dolazili u Beograd, dogovorili se mislio sam. Molim vas, znamo vi da nećete da menjate politiku, razumemo vas, ostaće Kosovo priznato, sve mi to shvatamo. Ali ne morate da idete na Oluju da obeležavate sa Hrvatima, bar to pokažite da poštujete srpske žrtve, ovog dečaka kog su sa 12 metaka zlikovci ubili.

Kažu: „Da, da, vodićemo računa“. I evo kako vode računa i baš ih briga. Pohvaliće ih sutra neko i otvoriće im još neki klaster, šta god da je u pitanju. Hoću da se zahvalim vama u Srpskoj jer ste uvek bili uz Srbiju, i mogli su da pritiskaju Srpsku koliko hoće, nikad nas niste ostavili na cedilu. I mi imamo obavezu vas nikad da ne ostavimo na cedilu.

Hoću da vam se zahvalim šta je Srpska sve učinila za Srbiju, govorim poslednji put kao predsednik Srbije. Hvala svima koji ste bili uz srpski narod. Da vam se naklonim i kažem hvala Republici Srpskoj i vi ne verujete koliko vas volim i koliko narod u Srbiji voli Republiku Srpsku.

Draga Nevenka, nisam mogao da zaustavim suze, možda sam slab muškarac, kada sam gledao oči vašeg sina. Ali vam garantujem jedno, dokle god budem u mogućnosti, boriću se za snaženje Srbije, nikada nećemo dozvoliti da umre sećanje na Sinišu.

Molim vas, nije sve što je lepo upakovano, dobro za naš narod, izvinite za sve moje greške. Besplatan sir je samo u mišolovci. Mi smo jedan, jedinstveni narod. Moramo da se borimo protiv svih trikova i laži, nemam problem da dobar deo tereta prihvatim na svoja leđa, ja sam najsrećniji kad me napadaju, jer se prisetim reči vladike Sergija. Mora da je dobro nešto uradio predsednik, kad ga toliko napadaju.

Hvala što ne zaboravljate krajiške žrtve, izvinite junaci srpstva što nismo bili dovoljno jaki, izvinite junaci srpstva, što smo krili vas i tu sramotu sa svog obraza nećemo moći da obrišemo. Ali ćemo gledati u budućnosti da sebe promenimo i da nikada ne dozvolimo da nam stradaju deca poput Siniše Dobrića. To je naša zakletva i obećanje. Oluje protiv srpskog naroda i pogroma srpskog naroda neće nikad biti ma ko god bio na drugoj strani. Neka živi Republika Srpska, živela Srbija!

Obraćanje Milorada Dodika

“Treba da znate da ovo nije protokolarni dan. Ovo je mesto kada govorimo istinu i kada zahvaljujući predsedniku Vučiću nešto što je bilo u zaboravu, zajedno smo rekli da ćemo zajednički obeležavati važne datume. I prva od manifestacija koje smo organizovali na mostu u Rači upravo je bila posvećena egzodusu, pogromu u Hrvatskoj, iz Hrvatske Srba, a iz, naravno, Republike Srpske. Hoću da kažem da je Hrvatska izvršila agresiju na Republiku Srpsku, ulazeći na naš prostor i vršeći pogrom i pokolj naših ljudi. Hrvatska koju ovde pamtimo kao nezavisnu državu, koja je iza sebe ostavila Jasenovac i mnoga stradanja, koja su sabrala gotovo milion srpskih žrtava, od Kragujevca pa sve do Sremske Mitrovice i drugih stratišta koje sutra obeležavamo, i gotovo da nema dana da nemamo neki parastos, pa sve do Broda na Drini, Garavica, koju smo samo pre nekoliko dana obeležili, gde su ustaše, lokalni Hrvati i muslimani, ubili 12.000 Srba za tri dana, sveli ih iznad Bihaća i pobili, tukli i ubijali nas dok nas nisu, što kaže narod, “sravnili sa zemljom”.

– Sramota. Ali jedan od tih pet, koji je bio najzloglasniji ustaša, neki Kapetanović, musliman, je 1957. godine postao član opštinskog komiteta partije, one iste partije koja je krila sav taj zločin i sklanjala ga od javnosti, a nama nudila ćutanje, tražila od nas da ćutimo, da se stidimo, da ništa ne govorimo, da nosimo svoje boli, jer smo mi navodno nešto krivi zato što postojimo. Zato što nismo hteli da ih prihvatimo, a i oni koji su prihvatili loše su prošli. Srbi su ponosan narod. Srbi oplakuju i poštuju svoje žrtve, poštuju i druge i tuđe žrtve. I to treba tako da ostane. To je veličina naroda kome ja pripadam, srpskog naroda. Ali oni, ni jedni ni drugi, ni treći, nikada to neće pokazati prema našim žrtvama”.

“Zar mali Dobrić nije dovoljan razlog da se uključe i sve relevantne institucije i majci podare tamo to što ona traži? Kakvi ste ljudi? Šta hoćete od nas? Zašto mislite da možete da Republiku Srpsku i Srbiju večno kinjite, ili da ćete kroz neku vašu “evropsku priču” nama ispričati priču koju vi hoćete, da nas ponovo pokorite, da kažete: “Da, bićete tamo, ali ako mi kažemo.” Ne treba nam to ni Evropska unija ni Evropa. Kao što su Oluju organizovali američki stručnjaci, kao što danas znamo da je direktno, sa najvišeg vrha tadašnje Amerike, data saglasnost da se Oluja sprovede, ali imali su samo jedan uslov: brzo. Brzo. Da se ne bi pobunili drugi na međunarodnoj sceni”.

– Ne volim ovakvu Crnu Goru, izdajničku, bez obzira šta će reći ko, oni nam direktno zabadaju nož u srce. IDu i stoje na strani onih koji su nam pobili 2.000 ljudi iz Krajine. Očistili Republiku Sprsku Krajinu, i nisu dozvolili danas da se tamo vrate. Jeidni naš puit je ispravan ,a to je Srbija i Republika Srpska, mi nemamo drugogo pravca. Ja sam svedok našpih napora da očuvamo napu tradiciju, pre njega to nije bilo. On je taj koji je rekao, nećemo stati. 

– Sram ih bilo, Hrvate i one koji su 2 putao okretali iavion da gađaju izbegličku kolonu. Ko je bio Izetbegović da predstavlja nas, misltie da smo glupi? Ušli ste ovde da završite nezavršen posao ustaške države Hrvatske. Republiku Srpsku ste udarili, ali je niste slomili. Republika Srpska je ostala zahvaljjući vašoj želji da nestane, i našem karakteru da ostane.

– Nema načina da zaustave našu integraciju, živimo za dan svnje većeg približavanja Srbiji. Neće nas veliki sotviti na miru, nemamo još mnogo vremena. Pitanje je kad će muslimani preuzeti političku vlast u EU, sigurno neće nas gledati. Moramo se okupiti i da nestane političkih razlika. Imaćemo još dosta problema, Srbiaj se razvija, Srpska ne stoji, odbranila je svoj status, okrnjen ali neuništen. Imam odovoljno isntrumenata da se borimo za naša prava, tražimo da se vrati na izvorni Dejton i da se proglase ništavnim odluke visokih predstavnika jer su bile zasnovane na iskrivljenoj volji. 

– Ne smemo izgubiti državu, mora se podržati Aleksandar Vučić., Verujem da narod dobro misli i pripadam srpskom narodu.  Okupimo se oko naše SPC, oko Srpske, oko Srbije, to je jedino što vredi, Srbi nikad više ne smeju da pristanu na bilo šđta, sem srpskog interesa i identiteta. Kakvi partikularni srpski interesu, to je ravno istorijskoj izdaji. 

– Hvala ti Aleksandre što uvažavaš Srpsku, hvala svima. 

Moćan govor Milana Kneževića

– Danas bih bio najponosniji da u ovom obraćanju mogu da se obratim predstavnicima CG vlade Milojka Spajića kojima je bil omesto ovde, na sećanju na pogrom srpskog naroda, etničko čišćenje, genocid koji smo proživeli. Bio bih najsrećniji da pored svetih grbova Srbije i Srpske, bude i naš crnogorski krstaš barjak, sa kojim smo zajedno sa braćom Srbima bili u svakoj pobedi i porazu. Nažalost, odrođena CG odlučila je da svoju zastavu odreće sutra u Zagreb i da je stgavi pored šahovcina i tako još jednom zabodeu bratsko srce i leđa i srpskom narodu i Srbiji i Srpskoj. MI kao Srbi iz CG ne možemo da se pomirimo sa ovim veleizdajama koje počinjavaju razne vlade u 21 veku, toliko su izdali našu zajedničku sitoriju, pamžćenje i duhovnost da je dosta za sve naše mrtve ,žive i sve Srb e koji će se roditi u CG.

– Prizanli su 2008 srce Srbije našu svetu zemlju, 4 puta su nas proglasili za genocidan narod, svaki ptu s u u međ. institucijama da nams e otmu manastriji, mošti naših svetaca i daju Aljbinu Kurtiju, jer ej tako neko naredio iz BRisela. Danas ovde Srbi iz CG, prestavljaju Njegoševu CG, Svetog Save, Marka Miljanova, svetih ratnika, koji sen isu stideli da kažu da su Srbi i da ginu za oslobođenje.

Sutra, tamo, u lijepoj njihovoj biće predstavnici CG koja persfonifikuju NDH zločine i projektat crvene Hrvatske od kojeg se nije odustalo u CG i veleizdajničkoj vladi Miloja Spajića. Oprosti im božće, jer ne znaju šta čine. Ovi naši sutra znaju odlično, slušaju Tompsonove pesme, igraju na zgarištima 220 000 spljaenih kuća i grobnicama bezimenih. 

– Srbija i srpski narod i Republiak Srpska trpi još jedno bratoubistvo od vlade MIlojka Spajića, ne želim da im se izvinjavam zbog izdajnika i uvern sam da će ih kazniti narod a ove ispovesti progonoti u njihovim snovima, jeri zdaja se ne možće oprostiti onome ko bratu zabija nož u leđa.

– U CG živi 33 posto Srba i treba svi da znaju da ko želi da sa Srbijom i RS bdue  umiru, biće i u miru sa 3 posto Srba u CG, a ko želi da bude uratu, moraće da računa i na otpor 33 odsto Srba iz CG. Nismo izašli iz Briselskih epruveta, mi smo nastali na kosovskom zavetu, verni našoj SPC i naš vrhovni versk ipoglavar je patrijarh Porofirije.

– Mogu da ustanu iz groba, sa Kajmakčalana, Monjkovca i visde sramno zabadanje noža u leđa Srbiji, ili bi nas odrekli, i psolali poruku “Nismo mi za ovo krv prolivali, da igrate na zgarištima Srba”. Ali kako kaza Njegoš, na groblju će iznikuti cveće, voskresnjea ne biva bez smrti. Rađaju se novi Srbi, ljuti ka krajiška gujaa zapamtite dobro dušmani nikad više Bljesak i Oluja. 

– Neka crknu od muke, nikada nam Brisel nam neće biti bliži od Beorgada i Banjaluke!

Potresno obraćanje Nevenke Dobrić kojoj je ubijen sin Siniša (12)

– Želim da se zahvalim državnom vrhu Srbije na čelu sa našim predsednikom Vučićem i državnom vrhu Srpske na čelu sa Dodikom. Hvala svima koji se trudite 31 godinu da 4. avgustu ne bude samo običan datum. Moj sin je pošao u kolonu da spasi svoj maleni život, u traktorskoj kabinu sa dedom i sa mon u prikolici. Nismo 10 km odmakli, kada je Hrvaljtska presekla kolonu i 12 rana usmrtila Sinišu i Petra. Na licu mesta traktor je skrenuo sa puta , a prikolica u kojom sam ja bila prevrnula se.

– Hvratska vojka ubila je moje dete i svekra, sačekala je is ledeći traktor u kom su bili moji roditelji i baka. Videvši šta se dogodilo, skamenjni od bola ituge, očajnički mole HRV vojsku da mene izvuku ispod prikolice, oni dozvoljavaju, ali dolućuj uda ans privedu. Na molbe i plač moje majke, odluuju da puste majku baku i mene, a mog oca odvode u zatvor. U tim momentima, nisam bila svesna šta se dogodilo. Ali hrabre krajiške žene nisu dozvolile da telo mog deteta u šumi da ga rastrgnu zveri. Odnose mog Sinišu gde ga mi sahranjujemo 5. avgusta, a zatuim 26. avgusta 1996 na Sinišin rošendan prenosimo posmrtne ostatke, a svekar Petar se vodi kao nestae lice.

– Tragam za pravodm, ne postoji sud na kome ne vodim ne parnicu kak obi moje dete dobvilo status civilne žrtve rata, jošđ uvek nisam uspela, dete ne počiva u miru jer su moje rane otovrene. Svakog 4. avgusta pričam svoju priču i nadam se da će dopreti do onih koj idelep ravde i uvek sai stim pitanje. Ak omoj sinišpa nije civilna žrtva rata, ima li srpskih žrtava rata. Tražiću pravdu za mog Sinišu, da zločinci odogvoaraju i priznaju zločin, boriću se da ova priča neikad ne padne u zaborav, a na spomeniku mog sina napisala sam pesmu: Oj teška sudbina pusta Krajino, što uzme mene mlada, zar ne truguješ sada, uze mene od majke oca i brata, da ja mali moram biti žrtva rat.a Nisam kriv, a nisam ni živ. 

Intonirane himne Republike Srpske i Republike Srbije

Obraćanje patrijarha Porfirija: Nećemo tražiti nove reči, istina je ista

– Pomaže Bog svima. Iz godine u godinu, sabiramo se na različitim mestima da pomeno postradale u strašnom progonu nad našim narodom, progonu sa vekovnih ognjišta nazvanom Oluja i zagrlimo sve koji danas nose ranu tog nebivalog izgnanstva na tlu Evrope u 20. veku. Nećemo tražiti nove reči u odnosu na one koje smo ranije izgovarali, jer istina ostaje ista, bol ne prolazi, a naša obaveza je da pred Bogom pamtimo naše stradalnike. U Mrkonjić Gradu koji sam nosi duboke rane, večeras nas je sabrala ljubav preman ašim mučenicima koji su tokom užasnih progona sa Dalmacije, Korduna, Like i Banije, nevino izgubili živote.

– Sa posebnnim bolom sećamo se postradalih na Petrovačkoj cesti, gde su stradali nedužni ljudi. Sećamo se svih koji su napusitli vekovna ognjišta, svih koji su krenuli ka Srbiji.

– Molitva je najdostojniji oblik pamćenja. Ona čuva istinu, a srce oslobađa od mržnje koja čoveka iznova vezuje za zlo. Stradanja treba da nas kršteni narod opet i iznova vrate onome što oduvek jesmo, korenima, okrenu Bogu i upute jedne ka drugima, kao zajednici, kao jednom i jedinstvenom narodu. Da nas uvedu u istinsko i dublje razumevanje reči Hristovih, ljubi bližnjeg svoga. Ljubite i neprijatelje svoje.

– Osećam dužnost da ovog trenutka pozovem sve nas da ne dozvolimo da nas umesto ljubavi prema bližnjem, ophrve mržnja, da postane normalno ono što se danas često dešava među nama, da se pribli pretvara u tuđina, da brat postane protivinik, a različitost da se pretvori u neprijateljstvo. Da nam mržnja prema bližnjem ne postane jedini prihvaztljiv način života.

– Molim vas da svi isto govorite, da nema mešu nama razdora, engo da butete utvrđeni u istoj misli. Jer sam čuo da su među vama svađe, ta reč apostola Pavla, to je reč Hristove. Reč koja nas poziva da se prepoznamo kao braća, da praštamo i tražimo opršotaj. Da jedni drugima otvorimo srce da znamo da niko nije višak, već da je svako dragocen. 

– Pamteć isovje stradalnike, pamtimo ko smo čiji smo i kome priapdamo. Pripadamo Hristu, crkvi njegovoj ij edni drugima svetosavksom, srpskom narodu. Samo tako smo sabrani i kada smo rasejani. Pomolivši se opet za našu braću i sestre postradale 1995. Kao i za sve koji su napustili vekovna oggnjišta i krenuli putem izgnansrtva, završimo i ovog puta naše slovo, vapajem patrijarha Pavla: Gospode Isuse GHriste, primi naše molenje i prihvati zagrešnja naša, koji si otišao na krst za sve nas, da tih i miran život provodemo kao mirni ljudi.

– Sačuvaj zemlju našu i narod od nepravde, nasilja, međusobne zavade i nesloge i nemoj ukloniti svetnjak crkve naše.  

– Neka je večan pomen svoj našoj braći i sestrama koji su postradali u strašnom progonu Oluja. Hirstos vaskrese, vaistinu vaskrese.

Počelo opelo

Parastos žrtvama služi patrijarh srpski Porfirije.

Stigao predsednik Vučić

Veliki broj ljudi u Mrkonjić gradu

Veliki broj građana došao je u Mrkonjić Grad da prisustvuje obeležavanju  jednoj od najvećih tragedija srpskog naroda.

U Republici Srpskoj danas je Dan žalosti. 

Tokom “Oluje”, operacije hrvatske vojske i policije, oko 2.000 Srba je ubijeno ili nestalo, a više od 220.000 proterano iz Hrvatske sa područja nekadašnje Republike Srpske Krajine. U Krajini su ostali samo civili, koji su bili izloženi teroru i posle formalnog završetka operacije 7. avgusta.

U nastavku akcije u BiH, operacijom “Maestral”, hrvatske i muslimanske snage ubile su još 655 i prognale oko 125.000 srpskih stanovnika iz Bosne i Hercegovine.

Srbija i Republika Srpska zajedno obeležavaju Dan sećanja na stradale i prognane Srbe tokom akcije “Oluja”.