Када је о обележавању Дана независности Црне Горе реч, Дамјановић је истакао да је овај датум у црногорском политичком и друштвеном простору постао “својеврсна симболичка тачка око које се организују посве различита разумевања историје, државности, идентитета и на концу политичке припадности“.
Он је навео да лично није присуствовао празничним концертима, нити је тај дан доживео као догађај који би требало лично да прославља, нагласивши да то не значи оспоравање постојеће реалности или игнорисање чињенице да је Црна Гора независна и међународно призната држава.
“Заступао сам став да је заједничка држава са Србијом представљала и представља модел који има знатно ширу историјску, културну и политичку логику од решења које је успостављено после референдума. Из мог угла, то раздвајање није произвело само промену државног статуса, оно је отворило и читав низ дугорочних процеса чије последице и данас видимо, а у крајњој линији нестанком заједничке државе, добар део нас је изгубио могућност да без пресељења и без осећаја политичке или административне раздвојености живи у истој држави са највећим делом својих сународника”, објаснио је Дамјановић.
Друштво без консензуса и генерацијска репродукција подела
Према Дамјановићевим речима, не може се говорити о Црној Гори као јединственом колективном субјекту са истим емоционалним, политичким и симболичким искуством, јер би таква формулација подразумевала висок степен друштвене хомогености која објективно не постоји.
Уместо тога, друштво је подељено на више група: од оних који су 2006. године гласали за “да” или “не” и задржали тај став, преко оних који су мењали стране, па све до великог броја грађана који су тада били малолетни или нису били ни рођени, а данас наслеђују или модификују те колективне обрасце.
Одговарајући на питање да ли старе поделе и даље важе, Дамјановић је потврдио да су оне данас знатно стабилније и отпорније него после 2006. године.
“Показало се да их је време, и сви они процеси који су настајали током ових 20 година или су представљали продужетак неких старијих, у одређеној мери учинило дубљим и можда чак и софистициранијим. На почетку је постојало то уверење да ће референдум решити једно велико питање и он то јесте решио ако говоримо о неким формално-правним аспектима. Међутим, у Црној Гори, поред тога што референдум јесте затворио једно питање, није успостављен, наравно, пуни консензус о интерпретацији онога што се догодило и онога што треба да буде даље пут Црне Горе”, рекао је историчар.
Додао је да се те поделе данас не репродукују само кроз политичке партије и изборне кампање, већ кроз суптилније механизме попут образовног система, медијског простора, културних образаца, јавног дискурса и друштвених мрежа, стварајући безмало две посве одвојене заједнице.
Коментаришући медијска истраживања јавног мњења према којима подршка независности наводно достиже и до 70 одсто, Дамјановић је изразио сумњу у те проценте и указао на методолошки проблем. Истакао је да се у одсуству релевантних политичких снага које траже нови референдум или геополитичког оквира који би то омогућио, овде заправо испитује “да ли је политички пројекат који је 2006. године обећан произвео очекиване резултате”, те да је реч о покушају накнадног вредновања наслеђа из 2006. године.
Трансформација Андрије Мандића и унутрашње тензије просрпског блока
Посебан део разговора односио на актуелну Владу Милојка Спајића и учешће просрпских странака у њој. Председник Парламента Андрија Мандић присуствовао је пријему поводом Дана независности, упутивши поруку: “Коначно је дошао тренутак да сви заједно кажемо: Европо, враћамо ти се, срећна ти будућност, помирена Црна Горо”.
Дамјановић сматра да се овај наступ мора посматрати кроз вишеслојну аналитичку призму и да је у фокусу припрема за опште изборе 2027. године, где се Нова српска демократија (НСД) жели позиционирати као незаобилазан чинилац будуће власти, играјући на карту да би улазак Црне Горе у ЕУ у том мандату цементирао власти још један мандат.
“Улазак у власт нужно мења логику политичког деловања, институционална позиција почиње да производи и другачију врсту одговорности, другачији политички језик и однос према питањима као што је компромис или како се то у Црној Гори популарно, за мој појам помало одбојно, каже помирење. Раније опозиционе политике себи можда могу дозволити висок степен симболичке јасноће… Али када постанете део власти, та ситуација се битно мења, јер није више довољно артикулисати незадовољство или представљати одређени идентитетски корпус, него морате бити у ситуацији да управљате врло сложеним односима и да вешто балансирате између нечега што су очекивања вашег бирачког тела, очекивања осталих играча у власти и, оно најважније, очекивања онога што ми називамо спољно-политичким партнерима, а заправо је нешто што је у самој земљи утицајније него што би можда требало да буде – мислим конкретно на ЕУ и НАТО“, истакао је Дамјановић.
Ова стратегија, према његовој оцени, ствара кључну политичку тензију међу бирачима који су годинама жртвовали много тога остајући доследни претходној политици. Док једни у ублажавању реторике виде политичку зрелост и прагматични „марш кроз институције“, други – попут Демократске народне партије (ДНП) Милана Кнежевића, која је у међувремену иступила из власти – у томе виде процес постепене политичке неутрализације и губитка идеолошке јасноће.
Дамјановић наглашава да унутар тог простора постоји комуникацијски проблем и прећутна порука „пустите Мандића, он зна шта ради“, али додаје да ће крајњи ефекат на бираче зависити од тога шта ће им бити понуђено пред изборе 2027. и колико ће лидер НСД-а бити вешт да их убеди да је у питању тактизирање ради опстанка у власти и добијања “зеленог светла” из Вашингтона и Берлина, а не стратешка промена стране.
Статус идентитетских питања у Спајићевој влади
Говорећи о решавању кључних идентитетских питања – двојног држављанства, статуса српског језика и заставе – због којих је ДНП изашао из владе, Дамјановић је оценио да у постојећем распореду снага реалне претпоставке за њихово решавање нису успостављене.
“Разлог за то није само недостатак политичке воље појединих актера, нити одсуство потребне парламентарне већине, а то јесте случај. Проблем је знатно дубљи јер не ради се само о изолованим административним или правним питањима, него о темама које припадају самом језгру тог постреферендумског институционалног и идентитетског поретка Црне Горе”, нагласио је он.
Према његовој анализи, актери на политичкој сцени имају потпуно различите позиције према овим питањима.
Покрет Европа сад (ПЕС): Према Дамјановићевим речима, влада премијера Спајића уопште није заинтересована за ове теме и жели да се фокусира на “уносније бизнис варијанте”, ЕУ интеграције и друштвену проблематику, чиме свесно или несвесно легитимише наслеђе бивших власти из првих 15 година независности.
Демократска Црна Гора: Доминантно је посвећена ризичном безбедносном сектору, где испољава спремност да подржи иницијативе које долазе од НСД-а и ДНП-а у погледу заштите језика, али се не јавља као иницијатор. Мањинске партије (Бошњаци и Албанци): По логици ствари гледају партијске интересе и интересе својих заједница, те у ширем контексту односа нису посвећени овим питањима, осим ако у том пакету и сами не би добили иста права.
Дамјановић подсећа и на ригидна уставна решења која захтевају висок праг за измене, као и на поруке из Европске уније да ова питања сада не би требало потенцирати, што у суштини значи да их уопште не треба потезати. Због тога, закључује да ни геополитичке, ни регионалне, ни унутрашње прилике тренутно нису наклоњене решавању тог статуса, али да од њих не треба одустати у случају промене односа снага.
Евроинтеграције и поглед у будућност
На питање где види Црну Гору за десет година и да ли су реалне најаве о скором чланству у Европској унији, црногорски историчар наводи да та прича није нереална ако се суди по порукама из Брисела, иако је немачки канцелар Мерз недавно изнео битно другачије гледиште на изглед балканских држава у контексту проширења.
Он подвлачи да статус Црне Горе неће зависити од квалитета испуњавања преговарачких поглавља, нити ће важити критеријуми из 2004. године, већ они који су важили за Румунију и Бугарску 2007. године. „Ако буде воља споља, односно воља из Берлина и Париза првенствено, али Брисела у симболичком смислу, она ће бити. А са друге стране, ако не буде постојало интересовање с те стране, она може испунити све критеријуме овога свијета, неће бити у ЕУ“, казао је Дамјановић.
У унутрашњим оквирима, у наредној деценији Дамјановић очекује наставак тензичних односа између различитих националних, језичких, верских, па и класних група.
“Оно што је у Црној Гори и раније био случај… развијале су се илузије да ако немате политичку артикулацију проблема, да немате ни проблем. То се, међутим, показало као прилично погрешно. Имате потпуно различите, у неким сегментима сасвим супротстављене велике групе по сваком могућем питању и то су процеси које не може да невелише сама ЕУ. Може да их анестезира на неко време, али не и да их реши. То је нешто што мора да се решава на нивоу саме земље”, закључио је Дамјановић у емисији Првог програма Радио Београда У средишту пажње.
