TEKST objavljen danas na sajtu iranske novinske agencije Mehr prenosimo u celosti:
foto: Michele Ursi / Alamy / Profimedia
– U međunarodnoj politici uvek postoji jaz između onoga što se dešava na bojnom polju i „onoga što se pripoveda u medijima, ali ponekad jaz postaje toliko veliki da sama naracija postaje kriza.
Četrdesetodnevni rat protiv Irana je takođe takve vrste. Danas, kada se emotivna atmosfera prvih dana slegla i prašina američko-cionističke agresije donekle razjasnila, možemo se sa više smirenosti zapitati: Da li je Donald Tramp zaista pobedio u ovom ratu, ili samo pokušava da predstavi poraz u okviru pobede?
Od samog početka rata, zvanična i medijska retorika Vašingtona vrtela se oko iste teme: „Iran se mora predati“. Tramp i njegovi saradnici su više puta govorili o fundamentalnoj promeni u ponašanju Islamske Republike, a ponekad su čak koristili i jezik „bezuslovne predaje“, „neposrednog kolapsa režima“ i „promene unutrašnjih jednačina Irana“. Istovremeno, slanje velike vojne pomoći Izraelu, otvoreno podržavanje ofanzivnih operacija i provokativne poruke o podržavanju unutrašnjih nemira služili su istoj slici: Iran je bio na ivici kolapsa i morao je da sačeka još samo nekoliko nedelja.
Ali spoljna politika ne može se voditi pustim željama. Realnost na terenu je krenula drugim putem. Niti se iranski politički sistem urušio, niti je došlo do bezuslovne predaje, niti se ostvario strateški pomak koji je želeo Vašington. Čak i na vrhuncu pritisaka, iranska politička i bezbednosna struktura ostala je netaknuta i bila je u stanju da promeni jednačinu rata na takav način da je druga strana bila primorana da prihvati prekid vatre, a zatim da krene ka sporazumu o okončanju rata.
Tu Trampova naracija upada u krizu. Ako je cilj bio potpuna predaja Irana, zašto se onda sada govori o sporazumu i okončanju rata? Ako je regionalni balans snaga trebalo da se pomeri u korist Sjedinjenih Država i Izraela, zašto je Iran i dalje aktivan i odlučujući igrač u regionalnim jednačinama posle četrdeset dana rata? I ako je iransko odvraćanje trebalo da bude uništeno, zašto se Vašington sada više nego ikad plaši širenja regionalnog rata?
U strateškoj literaturi, pobeda se ne definiše novinskim naslovima; ona se definiše postizanjem ciljeva. Sjedinjene Države i njihovi saveznici su ušli u rat koji je trebalo da primora Iran na fundamentalno povlačenje. Ali ono što se u praksi dogodilo bilo je nešto drugačije: umesto da dovede do kolapsa Irana, rat je doveo do povećane unutrašnje kohezije u Iranu. Uprkos ozbiljnim razlikama, političke struje su se konvergirale oko ose „odbrane domovine“, a iransko društvo je reagovalo na spoljnu pretnju drugačije od Vašingtonovih proračuna.
Pored toga, Iran je bio u mogućnosti da koristi nove alate pritiska. Pitanje Ormuskog moreuza i pretnja globalnoj energetskoj bezbednosti još jednom su pokazali da rat sa Iranom nije samo ograničena vojna operacija; on bi mogao imati globalne posledice po ekonomiju i međunarodnu bezbednost. Upravo je ta zabrinutost navela mnoge zapadne aktere da obuzdaju krizu i spreče nastavak rata.
Međutim, Tramp sada pokušava da predstavi kraj rata kao rezultat uspeha politike maksimalnog pritiska. Ovaj pristup mu, naravno, nije nov. Tramp godinama pravi razliku između „realnosti na terenu“ i „medijske naracije“ i u mnogim slučajevima više voli da operativne neuspehe zameni propagandnim pobedama. Za njega je kontrola narativa ponekad važnija od kontrole ishoda.
Primeri ovakvog ponašanja viđeni su u prošlosti. Od brzog povlačenja Amerike iz nekih stranih kriza do obaranja američkog drona u Persijskom zalivu, Tramp je uvek pokušavao da nametne svoju željenu naraciju stvarnosti. Isti obrazac se ponovio i u nedavnom ratu: gde god cilj nije postignut, talasom intervjua, govora i medijskih tvrdnji, pokušano je usmeravanje javnog mnjenja ka „osećaju pobede“.
Ali problem sa ovim pristupom je što narativ ne zamenjuje stvarnost. Može uticati na javno mnjenje neko vreme, ali na duži rok, objektivni rezultati će biti procenjeni. Ako je cilj bio promena režima, a to se nije dogodilo, ako je cilj bio potpuna predaja, a to se nije dogodilo, i ako je cilj bio uništavanje sposobnosti Irana da se odupre, a druga strana nastavi da ima efikasno prisustvo u regionalnim jednačinama, onda tvrdnja o pobedi nije ništa više od pokušaja da se prikriju posledice poraza.
Još važnije, nedavni rat je još jednom otkrio granice američke moći u asimetričnom ratovanju. Sjedinjene Države ostaju najveća svetska vojna sila, ali iskustva iz protekle dve decenije – od Avganistana i Iraka do danas – pokazala su da vojna superiornost ne mora nužno da se pretvori u političko dostignuće. Infrastruktura može biti ciljana, šteta se može naneti, ali ne možete uništiti političku volju zemlje jednostavnim bombardovanjem.
Nasuprot tome, Iran je pokazao precizno razumevanje logike asimetričnog ratovanja: kombinaciju vojne moći, regionalnih kapaciteta, ekonomskih sredstava i rata volja. Upravo je ta kombinacija sprečila da rat postane preferirani scenario Vašingtona. Čak su i neki zapadni analitičari poslednjih dana priznali da Sjedinjene Države nisu uspele da ostvare svoje maksimalne ciljeve u ovom ratu i da sada nastoje da dostojanstveno izađu iz krize, umesto da govore o „potpunoj pobedi“.
U takvim okolnostima, suočavanje sa Trampovim narativom ne bi trebalo da bude emotivno ili retoričko. Najbolji odgovor je stalno se vraćati na isto jednostavno i fundamentalno pitanje: „Čemu je tačno Amerika težila i koji od tih ciljeva su postignuti?“ Ovo pitanje probija svu propagandnu hajpu i spušta debatu na tlo stvarnosti.
Tramp možda može da slavi poraz neko vreme, ali istorija obično ne sudi po govorima; ona sudi po rezultatima. Četrdesetodnevni rat protiv Irana je, više od svega drugog, otkrio jaz između „narativa moći“ i „stvarnosti moći“. I možda je zato danas, više nego što je Iranu potrebno da dokaže pobedu, Tramp taj koji mora da paradira porazom u odori pobede – navodi se u tekstu iranske agensije Mehr.