Ана Јовчић је на корак до дипломе професорке српске књижевности и језика. Иза ње је пут пун препрека с којима се суочавају слепи и слабовиди студенти – од доласка на факултет и кретања по згради до неприлагођених предавања и неприступачне литературе.
Често се ослањала на добру вољу колега и појединих професора који су јој ишчитавали књиге. Помоћ је стизала и од запослених у Народној библиотеци, који су скенирали књиге и слали у Ворд формату који говорни програм може да ишчита.
Kаже да се суочавала са тиме да не може да испрати наставу.
“Неретко се дешавало да колеге добију припремљене материјале на црном тиску, обичном писму за људе који виде, ја пред собом нисам као слепа особа имала материјал одштампан на Брајевом писму”, истиче Јовчићева.
Тешкоће у редовним основним и средњим школама
Није много лакше пратити наставу ни у редовним основним и средњим школама. У учионицама често недостају савремена помагала за слепе и слабовиде ученике, попут рељефних табли и апарата за математику, писаћих машина за Брајеву азбуку, снимача звука.
Више од недостатка опреме децу погађа када их наставници поштеде неких задатака или часова физичког васпитања, када у њих не верују или немају довољно времена и знања да им се посвете.
Другачије је, прича Ана, у специјалним школама. Наставници су били едуковани како да раде са њима и како слепо дете може да трчи, да прескочи козлић, да ради колут унапред или уназад.
“И то је утицало касније на читав живот и на развијање те фине моторике и самопоуздања, нису сматрали унапред да ми нешто не можемо, него су нам давали задатке и некад испитивали границе до којих ми можемо да идемо”, наводи Јовчићева.
Закони добри, пракса не штима
Од старта до циља систем је за 16 година прешао пола пута у укључивању деце са инвалидитетом у редовно образовање, оцењују у Савезу слепих Србије.
Закони су добри, пракса не штима, па се, кажу, дешава да основци са оштећеним видом започну школску годину без прилагођених уџбеника јер их, иако бесплатно, добијају са закашњењем.
Јелена Стојановић из Савеза слепих Србије каже да је за основне школе обавезно да се прилагођавају уџбеници у аудио-формату или на Брајевом писму и да то они, у сарадњи са издавачким кућама, раде о трошку државе.
“Све остало – како се снађемо. Кад је реч о средњим школама, ту радимо у складу са могућностима и потребама ученика. Цена Брајеве књиге се може кретати од неколико стотина евра до хиљаду евра. Факултети немају законску обавезу још увек, нажалост, да литературу прилагођавају потребама слепих и слабовидих студената”, истиче Стојановићева.
Иницијатива за озакоњење Брајевог писма
Савез је ове године држави поднео иницијативу за озакоњење Брајевог писма, како би сви наставници који раде са слепом децом били у обавези да га науче.
Јелена Стојановић указује да ни по специјалним школама неки наставници не знају Брајево писмо. “Просто морају да га познају како би помогли слепом детету да се описмени”, наглашава Стојановићева.
За пуну инклузију потребно је и да услуге лични пратилац и педагошки асистент функционишу, каже помоћница повереника за заштиту равноправности Јелена Котевић.
Педагошки асистент треба да помогне детету у савладавању наставног градива, док је задатак личног пратиоца да дете води у школу, тамо брине о њему и врати га кући.
Котевићева напомиње да је недовољан број личних пратилаца, нажалост, у вези са обавезом локалних самоуправа да наведену услугу пружају за своје грађане на својој територији и мањком у буџетима локалних самоуправа.
“Или, просто, неадекватног успостављања приоритета када је реч о томе шта ће локалне самоуправе финансирати”, наводи Котевићева.
Иако једни прописи уводе педагошке асистенте у школе, други коче тај процес.
Зашто у школама нема педагошких асистената
Снежана Вуковић, помоћница министра просвете за инклузију осетљивих група у образовању, каже да педагошки асистент за децу са сметњама у развоју у овом тренутку не функционише у школама.
“Министарство просвете је припремило сву легислативу и сваке године буџетира одређени број педагошких асистената који би пружили подршку деци са сметњама у развоју, обучили смо преко 400 будућих педагошких асистената, чак и за коришћење Брајевог писма што је додатна обука, али оно што у овом тренутку Министарство није у моћи да уради, то је да измени одређене уредбе које зависе од неких других институција”, објашњава Вуковићева.
У Министарству просвете наводе и да је у протеклих неколико година средствима из буџета финансирана израда и набавка више од 11.500 прилагођених уџбеника за слепу и слабовиду децу у основним школама, које добијају бесплатно, а да се због сложених процедура дешава да са закашњењем стижу до ученика.
Иницијативу Савеза слепих за озакоњење Брајевог писма проследили су, кажу, Заводу за унапређивање образовања и васпитања.
Бесплатна технолошка решења у ресурсним центрима
Наглашавају да у Србији има 12 такозваних ресурсних центара – јавних установа које помажу деци са сметњама у развоју да се лакше укључе у редовно образовање, али и њиховим наставницима и родитељима.
Помоћница министра просвете каже да на националном образовном порталу Завода за унапређивање квалитета образовања и васпитања може да се погледа портал који су направили заједно са њима, где се налазе све јединице асистивне технологије које могу да се преузму бесплатно из ресурсних центара и користе у свим типичним школама.
“Мислим да је то изузетно важно, имају Брајеве читаче, принтере за рељефно штампање и тако даље”, истиче Вуковићева.
Потребно је и да надлежни унапреде међусобну комуникацију и сарадњу, као и да се издвајају већа финансијска средства, како би деца са инвалидитетом била равноправна у редовном образовању са својим друговима и подстицана да истрају и развију пуне потенцијале.