“Slučajno sam u novinama videla oglas za audiciju, prijavila se i dobila ulogu”: Put mlade glumice od “Porodičnog blaga” do “Pokondirene tikve”

Između scene i svakodnevice Anika Milićević gradi karijeru koja traje i traje zahvaljujući posvećenosti, talentu i unutrašnjoj snazi.

Publika je pamti još iz kultne Pavićeve serije „Porodično blago“, a danas je ponovo osvaja ulogom Feme u savremenoj verziji „Pokondirene tikve“, koja klasiku donosi u duh našeg vremena.

Anika Milićević u intervjuu za “Blic“ otkriva kako izgleda život „na točkovima“, zašto veruje u moć komedije i šta je ono što je i dalje pokreće, na sceni i van nje.

Igrate u predstavi “Pokondirena tikva”, koju će beogradska publika imati priliku da pogleda u nedelju 10. maja u Teatru “Vuk”. Po čemu je vaša verzija drugačija od ostalih?

– U predstavi “Pokondirena tikva” u režiji Milana Karadžića, igram lik Feme. Dramatizaciju komada uradio je Aleksandar Mihajlović, koji je Sterijin tekst modernizovao kroz savremeno čitanje komada i približavanje današnjem vremenu, ali je pritom sačuvao duh originala i njegov prepoznatljiv humor. Mnoga pozorišta imaju na reperotaru trenutno ili su do sada radila savremenu verziju, ali naša se razlikuje po tome što likovi iz komada nisu sa severa nego sa juga, dakle igramo na kosovskom dijalektu što predstavu čini autentičnom i daje još komičniju notu, a nama veću slobodu u izrazu i uživanje u igri. Naši likovi ne govore francuski nego engleski jezik, Femino čuveno “komifo” (Comme il faut) zamenili smo sa in, vrh, top, jer se i danas vrednost često meri time koliko neko deluje moderno, poželjno i „u trendu“. Moj lik nije samo komičan nego i dramski, želela sam da razumemo njenu patnju i čežnju za boljim i luksuznijim životom.

Vaše matično Narodno pozorište u Prištini se može pohvaliti dobrim naslovima. Da li je publika željka klasika?

– Da, možemo se pohvaliti naslovima kao što su Pokondirena tikva, Ženidba, Sumnjivo lice… Naše pozorište ima status nacionalnog teatra i važno nam je da na repertoaru imamo klasike, ali isto tako i eksperimentalne i društveno angažovane predstave. Sedište našeg pozorišta je u Gračanici, mala je to sredina za pozorište, ali upravo zbog toga osećamo veliku odgovornost prema publici. Igramo gotovo u svakom mestu gde žive naši ljudi i trudimo se da osluškujemo publiku i njene potrebe. Znamo koliko su željni pozorišta, klasike, ali posebno komedije, jer je ljudima danas možda više nego ikada potrebno da se nasmeju i da makar na trenutak zaborave svakodnevicu. Iako podjednako volim da igram i dramu i komediju, kada idem da gledam predstavu, pre ću se odlučiti za komediju.

Iako živite sa sinom u Beogradu sa ponosom uvek ističete da ste iz Lipljana….

– Jako sam vezana za svoj rodni kraj, i emotivno i poslovno. Mama je na Kosovu, pozorište sa privremenim sedištem je u Gračanici. Tako da sam ja stalno na točkovima, može se reći da živim na relaciji Beograd- Kosovo.

Publika vas pamti iz serije “Porodično blago“ gde ste tumačili kćerku čuvenog Listera koga je tumačio Branko Cvejić. Po čemu pamtite taj period i ta snimanja kultne Pavićeve serije?

– Slučajno sam u novinama videla oglas za audiciju, prijavila se i dobila ulogu u seriji „Porodično blago“. Da, tako je to nekada bilo. Bila sam veoma mlada i to je za mene već bilo ostvarenje jednog sna da zaigram sa velikanima srpskog glumišta. Delila sam kadar sa Oliverom Marković, Brankom Cvejićem, Svjetlanom Knežević i mnogim drugim sjajnim glumcima. Ne sećam se danas jasno svih detalja sa snimanja, ali se vrlo dobro sećam tog osećaja uzbuđenja, radosti i sigurnosti. Iako sam bila veoma mlada i neiskusna, veliki glumci sa kojima sam radila odnosili su se prema meni zaštitnički, ljudski i sa mnogo topline, gotovo roditeljski. Mislim da mi je upravo to pomoglo da se osećam opušteno i sigurno pred kamerom.

Da li više volite rad na filmu, televiziji ili u pozorištu?

– Najviše volim pozorište, i nekako se upravo tu osećam najostvarenije, jer sam na sceni provela najveći deo svog profesionalnog života i kroz pozorište najviše rasla kao glumica. Pozorište mi daje neposredan kontakt sa publikom i jednu živu emociju koja je neprocenjiva. Ali podjednako volim i rad na filmu i televiziji. Volela bih da budem više prisutna i zastupljena i na filmu i u serijama, jer smatram da svaki medij otkriva neku novu stranu glumca.

Koja Vam je uloga do sada bila najizazovnija?

– Mnoge uloge koje sam igrala bile su za mene izazov i svakoj sam se radovala, pristupajući joj ozbiljno i sa velikom odgovornošću. Ipak, možda bih izdvojila Hatidžu u predstavi „Top je bio vreo“, jer je to lik koji je u mnogo čemu moja suprotnost. To je žena koju su obeležili velika nesreća i težak život ne dao Bog nikome. Bilo mi je važno da ne igram samo njenu tugu, već i njenu snagu, dostojanstvo i borbu da preživi uprkos svemu što ju je zadesilo. Takve uloge vas duboko promene i nateraju da dugo razmišljate o ljudima i sudbinama koje nosimo kroz život.

Da li postoji lik koji još niste igrali, a voleli biste?

– Za sve ove godine bilo je mnogo uloga koje sam poželela da igram. Neću da žalim za ulogama koje su mi promakle, nego ću da se usredsredim na uloge koje tek dolaze. Možda jednog dana i Petrija, i Živka ministarka, i Arkadina. Mislim da glumac treba stalno da raste i da svako životno doba donosi neke nove likove i neka nova čitanja. Verujem da određene uloge glumca negde čekaju i da dođu onda kada za njih dođe pravo vreme.

Šta Vas najviše inspiriše u životu i radu?

– Inspirise me sin, on me je naučio da budem jaka, prijatelji da budem uspešna, a putovanja da shvatim šta su mi zaista prioriteti u životu. Na mnoge stvari drugačije gledamo kada se malo distanciramo od svakodnevice i svog okruženja. Nekada su me privlačila daleka putovanja, egzotične destinacije, Azija, bele peščane plaže i visoke palme. Danas osećam da se i prioriteti i čovek menjaju, pa me možda više privlače sever Evrope, mirniji predeli, priroda, umetnost i putovanja koja donose neku unutrašnju tišinu i inspiraciju. Mislim da se sa godinama ne menjaju samo mesta koja želimo da vidimo, već i razlozi zbog kojih putujemo.

Za vas kažu da ste “seksepilna glumica”. Koliko vam to imponuje, ali i pomaže u glumačkom pozivu?

– Naravno da je lepo kada vam neko udeli kompliment, i mislim da svaka žena voli da se oseća lepo i ženstveno. Ali za mene je mnogo važnije da publika i kolege prepoznaju emociju, energiju i istinu koju donosim kroz likove. Fizički izgled može da privuče pažnju, ali glumca ipak održavaju talenat, rad, iskustvo i ono što nosi iznutra. Možda u nekim ulogama takva percepcija može da pomogne, ali isto tako može i da vas ograniči ako vas ljudi posmatraju samo kroz taj aspekt. Zato mi je uvek bilo važno da gradim različite likove i da pokažem da iza spoljašnjeg utiska postoji mnogo više od toga.