(VIDEO) “PROGOMA VIŠE NIKADA NEĆE BITI” Vučić na Danu sećanja na žrtve “Oluje” u Mrkonjić Gradu: “Ima da nas zovete Srbima!”

U Mrkonjić Gradu večeras je obeležen Dan sećanja na sve stradale i prognane u oružanoj akciji “Oluja”. Među govornicima bio je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a ranije je najavio da će govor biti pomalo “ideološki drugačije obojen u smislu budućnosti Srbije i njenog napretka”.

Obraćanje predsednika Vučića

“Nevenka Dobrić je 9 meseci nosila svog Sinišu, rodila ga je, dojila ga je, odgajala ga je, učila i vaspitavala. I one anđeoske oči koje smo mogli da gledamo pre nekoliko minuta. Zlikovci su ugasili. I nikada nikome nisu rekli za Sinišine oči. Nikada nikome nisu rekli za suzu i tugu majke. Nikada ih nije bilo briga. Slavili su to kao veliku pobedu. Očekivali su i nadali se da valjda i mi Srbi, što nismo jednom učinili u istoriji, bi trebalo da se saglasimo sa njima i da zaboravimo te zločine, i da zaboravimo te divne oči dvanaestogodišnjeg Siniše, ili Darinkinog šestogodišnjeg unuka Jovice, koji je na takav način ubijen na Petrovačkoj cesti, ili nešto starije Mirjane Dubajić, ili sve Stjelje, Kovačeviće, Dubajiće i Vukoviće”, počeo je predsednik.

“Večeras mi je teško da govorim”, rekao je.

“Večeras ću da govorim nešto drugačije. Ubijali su nam ljude, ne po prvi put. I ma koliko ljudi da nam ubijaju, ma koliko žrtava da imamo, uvek smo mi krivi. Proteraju nam 250. 000 ljudi brutalnom kampanjom, kupovinom i agenturnim delovanjem, i u Srbiji i u Srpskoj, Crnoj Gori, svuda, na svaki način. Pokušali su da nas ubede da smo mi za to krivi. Mi Srbi smo za to odgovorni. Ne oni koji su ih pobili, ne oni koji su ih proterali, već baš mi. I mnogi od nas su to prihvatali, i mnogi od nas su, u tom pogromu nad istinom, posle toga učestvovali. Od lažnih priča o tome kako je “dogovoreno” sve, od lažnih priča i raznih teorija zavere u kojima uvek morate da pronađete krivca u Beogradu, umesto da ga tražite među zlikovcima koji su namerno ugasili Sinišine oči. I to je naša sudbina bila posle Prvog svetskog rata”, rekao je.

“29% od ukupnog stanovništva Srbije je izgubilo u Prvom svetskom ratu. Pomogla da oni koji su bili na strani okupatora pređu na pobedničku stranu, i Hrvatima i Slovencima. Nikada ni hvala nisu rekli, već je to u stvari za njih bila okupacija. U Drugom svetskom ratu ubijali su nas nemilice, netremice, sa neverovatnom beskrupuloznošću i bestijalnošću, onako kako to ni nemački nacisti nisu radili svim svojim neprijateljima. Nekako se zaboravilo, i nigde ni u jednom udžbeniku nismo mogli da pročitamo da od svih velikih gradova i glavnih gradova bivše Jugoslavije nijedan drugi nije bio bombardovan i napadnut s početka, samo jedan, naš Beograd. U Zagrebu su nacističke tenkove cvećem dočekivali. Sve je zaboravljeno, i niko o tome nije smeo da govori. Rodila se nova pokoljenja, i nova generacija Srba koja ih se više ne plaši. Koja se ne stidi da kaže istinu”, rekao je.

“Poslednji put vam se obraćam kao predsednik”

“Generacija ljudi koji se ne plaše da pretrpe najteže moguće udarce, najžešće moguće kampanje laži, neistina i svega drugog, ali koje neće da zaborave i žrtvuju oči Siniše Dobrića, one anđeoske koje ste mogli da vidite da bi dobili neki aplauz u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici ili bilo gde drugo. Mi smo uradili nekoliko važnih stvari, a ja vam se večeras obraćam poslednji put kao predsednik Republike Srbije. Da li ću ikada više, ne znam, ali želim nekoliko važnih stvari da izgovorim, meni važnih, možda će i vama biti bar neka od tih stvari važna. Mi smo u prethodnih 12 godina mnogo toga izmenili: o ćutanja, o stradanju Srba, o tome da nam je bilo najvažnije da se dopadnemo nekima time što bismo govorili da kad ustanemo u pola 11, prvo slušamo Severinu”, poručuje.

“Mi smo, dragi prijatelji, za to vreme uspeli da se suprotstavimo narativu koji je već postojao: “Nemojte da se zamerate”. Kao što su nam posle Drugog svetskog rata govorili: “Nemojte da pričate o Jasenovcu”. Meni su sada, pre nekoliko godina, kao predsedniku Srbije, zabranili da odem u Jasenovac. Znaju da je moja porodica žrtva ustaškog terora. I baš ih je bilo briga. I ne brinem za to, znao sam ja da su oni beskrupulozni, znao sam da njihovoj bestijalnosti kraja nema. Ali nisam se nadao da će to u tišini da prođe u Evropi, u svetu, i da će svi da se prave blesavi i da ćute na to. Zamislite: predsednik, potomak žrtava, ne sme da poseti najstrašniji koncentracioni kamp iz Drugog svetskog rata”, rekao je.

“Demokratske vrednosti, evropske vrednosti. Nisam tu u pitanju ja, tu je u pitanju istina o Jasenovcu. Svako malo, obratite pažnju, ja sam danas uzeo statistiku: u poslednjih 40 dana, tačno imate 100 tekstova u medijima u Zagrebu. 40 dana, 100 tekstova. Ima simbolike: o tome kako je Jasenovac mit, kako je to izmišljotina, kako su brojevi preterani, a kako u stvari takvih zločina nije ni bilo, jer je to bio samo radni logor. I nije sve počelo olujom. Ne zaboravite, oni optužuju Srbiju, govore da je Srbija agresor, da su Srbi agresori. Pa nisu Srbi rastakali zajedničku državu koja se tada nazivala Jugoslavija. To je bila jedina međunarodno priznata tvorevina, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Vi ste krenuli u rušenje međunarodno pravno priznatog subjekta. Vi ste izazivali te sukobe, a ne mi Srbi. A Srbi su samo želeli da sačuvaju tu i takvu državu i da ostanu na svojim ognjištima, i ništa više od toga”, poručio je.

“I baš vas briga što lažete svakoga dana, što obmanjujete ceo svet svakoga dana. Mislite da možete to da radite doveka? Mislite da niko ne sme da vam odgovori i da vas podseti na to kakva je stvarna i kakva je prava istina? Jeste li nekada videli bilo koga, bilo koga iz Zagreba, da je položio cvet na bilo koji spomenik srpskim žrtvama? Oni se nama rugaju noseći na Jasenovački cvet vence sa hrvatskom zastavom. Rugaju nam se? Nisu tamo stradali Hrvati. Da, bilo je izuzetaka. Tamo su stradali Srbi, pre svega, pa Jevreji i Romi. Kad je počeo sukob u Hrvatskoj, prvo su nam očistili gradove, urbane sredine, pobili ljude od Zagreba, Rijeke, Zadra, Osijeka, svi su imali svoju Kristalnu noć. Počistili gradove od stvarne i prave srpske elite”, kaže Vučić.

“Držali su nam pridike kako je Medaković zlikovac i zločinac. Usvojili su svoju kvazi-elitu, baš kao što su uradili i u Drugom svetskom ratu, kada su imali Savu Besarovića, generala Uzelca i mnoge druge na svojoj strani. Srbe-zlikovce koji su zarad funkcije, tašne, mašne i ličnih privilegija bili na ustaškoj strani. Takve su držali uvek pod svojom kontrolom. A onda su onaj prost, običan narod, onaj naš divni krajiški narod, slobodoljubivi koji je uvek branio svoju krsnu slavu, svoju srpsku crkvu, svoje ime i prezime, onaj najhrabriji deo nas, napali sa svih strana, sa sve zajedno, američkom i evropskom logističkom, političkom, ekonomskom i svakom drugom podrškom. I onda su nas još ubeđivali kako su naši ljudi, kako je naš Siniša Dobrić od 12 godina kukavica pa je otišao na traktoru, a oni veliki junaci, ceo svet protiv malog krajiškog naroda. A Srbija? Srbija slaba. I pošto govorim poslednji put kao predsednik republike izvinite, Nevenka, u ime svih građana Srbije, u ime svih Srba iz Srbije, što je Srbija bila slaba, što je ćutala, što vas je krila, što je ćutala o zločinima, što vam nije dala da dođete u Beograd, što vas je sklanjala sa autoputeva”, rekao je.

“Oprostite nam, a mi sebi nećemo oprostiti vaše suze i oči Siniše Dobrića. Rekao sam prvi put kada smo na Rači držali komemorativno sećanje na tragediju koja je zadesila naš narod. Gledali ste me i mislili: “Sa ove priča, političke priče, priča nešto što narod voli da čuje. ” Ja nikada ne pričam to što narod voli da čuje; čućete i za nekoliko trenutaka zašto sam vam ovo rekao. Nikada to nisam radio. Uvek sam se trudio da govorim istinu i da težim putem ostvarujemo ciljeve. Ne zaboravite, tada sam vam rekao: “Dok sam neko u Srbiji, i dok se pitam u Srbiji, a znao sam šta nam predstoji, kako moramo ekonomski da osnažimo Srbiju, politički da je osnažimo, vojno da je osnažimo, jer bi nas pregazili do sada, i srpsku i Srbiju, nemojte da imate nikakvu sumnju da to nismo radili. Garantujem vam da više nigde, ni u Republici Srpskoj, niti na bilo kojem delu teritorije Srbije, neće biti nikakve oluje, pogroma i stradanja srpskog naroda. Srbija je dovoljno snažna, to danas mogu da vam kažem, sačuvaće i zaštititi svoj narod. I neće čekati, i neće se sklanjati i tražiti Lajbnicov “dovoljan razlog” i izgovor da ostavi svoj narod na cedilu“, kaže on.

“Ekonomski razbijena, politički slaba. I da vas podsetim: nismo bili ni dovoljno pristojni, ni dovoljno disciplinovani da vodimo računa o sebi. Rukovodstvo Srbije je uvodilo blokade i sankcije za rukovodstvo Republike Srpske. Rukovodstvo Republike Srpske je, nažalost, politički odgovaralo na to; krenule su uvrede s jedne i s druge strane. I umesto kao braća i sestre, kao isti rod, da budemo na istoj strani, neretko smo bili suprotstavljeniji jedni drugima, a naši neprijatelji su samo to čekali. I prvu priliku koju su dočekali iskoristili su da nam napadnu, da unište i srpsku Krajinu, i pokušali da u potpunosti unište Republiku Srpsku. Što je? Su prezali od republičkih granica, tada već državnih granica? Je l’ im smetalo da uđu ovde, u Mrkonjić, gde nikad nije bilo “nekoliko Hrvata”, ne više od toga? Je l’ im smetalo da spale svaku kuću? Je l’ im smetalo da ubiju svakoga na kog su naišli, koji je disao, mrdao se i imao oči Siniše Dobrića? Nije im smetalo. Nikakav problem sa tim nisu imali. Je l’ ih neko osudio u svetu?”, upitao je predsednik.

“Je l’ im neko neku reč rekao da su pogazili međunarodne javnopravne norme? Nije im niko ništa rekao, i sve su to uradili. Jeste li vi, po ko zna koji put, čuli čuvenu Tuđmanovu rečenicu sa Briona? “Da Srbi praktično nestanu. ” Pazite tu rečenicu: “da Srbi praktično nestanu”. To nam je govorio i Ante Pavelić i Maks Luburić, i svi su to želeli. I mnogo, mnogo, mnogo ste Srba pobili, mnogo, mnogo, mnogo ste Srba proterali. I evo nas opet ovde, u tom Mrkonjiću koji ste spalili. Okupili smo se, diže se srpski narod, dolaze nova pokoljenja, i nikada vam više neće dozvoliti da ih gazite kao što ste to u prošlosti radili”, dodao je.

“Zovite nas Srbi, istom narodu pripadamo”

“Vidite, nema kakvim se trikovima nisu služili. Razmislite vi, svako od vas neka sebe upita, poštovani građani: koliko puta je neko od nas izgovorio tu sintagmu “hrvatski Srbin”, “bosanski Srbin”? kosovski Srbin? Zamislite da mi kažemo, a nikada niste izgovorili, dragi prijatelji, “srpski Hrvat”. Nikada. Nikada to niste ni čuli. Jer mi nismo prevaranti, mi smo poštovali druge narode. Ako si Hrvat, ti si Hrvat; ako si Bošnjak, ti si Bošnjak. Nikada nisu mogli da podnesu Srbe. Oni nisu pravili geografsku odrednicu, nego su govorili, koristili prisvojne prideve, i uvek je bilo “hrvatski Srbin”. Nismo mi ni hrvatski, ni bosanski, ni srbijanski; mi smo samo Srbi, istom narodu pripadamo, uvek ćemo da pripadamo. I nemojte da nas delite, nemojte da nam izmišljate imena, da ne bismo počeli mi vama da izmišljamo imena. Kad vam kažu u Sarajevu “Srbijanac”, je li, videćete samo u čemu je prevara. Ja nisam Srbijanac, iako sam rođen u Beogradu i Srbiji. I moj otac je, igrom nesrećnih slučajeva, po tom pitanju bi mogao da bude Srbijanac. A jeste primetili da ne zovu Sulejmana Ugljanina “Srbijanac”?

“Ima da nas zovete Srbi, inače ćemo i mi vas da zovemo onako kako mi budemo hteli. Ima da nas poštujete, da nas zovete Srbima, jer mi istom rodu pripadamo i nikakve razlike nema između Srbina iz Mrkonjića, Srbina iz Pirota, Kosovske Mitrovice, Nikšića, Beograda ili bilo kojeg drugog grada. I ne budete li promenili svoje ponašanje, mi ćemo da promenimo svoje ponašanje, pa ćete da vidite kako će to da izgleda. Pa da vidite kako izgleda kada mi vama budemo nadevali imena i nadimke. Naravno, uvek su to prihvatali i brojni Srbi. Uvek je među nama Srbima bilo slugu i okupatora, slugu raznih agentura, onih koji su na različite načine želeli slom Srbije”, kaže predsednik.

“Za nas je očuvanje mira i stabilnosti trenutno najvažnije, jer radi za nas: brže napredujemo od ostalih, brže nam napreduje ekonomija, brže rastemo industrijski, brže rastemo u svakom smislu. Ne zaboravite, čak i u vojnom smislu, a nadamo se da nikada nećemo koristiti vojsku u odbrambene svrhe, i u tom smislu najbrže rastemo. Vreme i mir rade za nas, rade i za druge. Ali nemojte da vam ja pričam, dobro vi znate koliko njih, kako kažu, to sam na nekoliko mesta čuo, čekaju drugo poluvreme. Mi ih molimo da ne čekaju drugo poluvreme”, dodao je.

“Mile je bio protiv mene u kampanji, a onda je rekao ‘više vodiš računa o srpskim interesima”

“Ni jednom se nije dogodilo da je bilo koji predstavnik državnog organa Srbije ili Republike Srpske bilo šta loše izgovorio o predstavniku ili o državi Srbiji, ili predstavniku državnog organa Srbije, i obrnuto. Nikada se u 14 godina to nije dogodilo. Nikada. Umeli smo da budemo disciplinovani, da budemo ozbiljni, da budemo odgovorni prema svom narodu. Ne znači to da se ponekad nismo sporečkali. Kažu ljudi: “Ti si određivao, naređivao. ” Ja? Ne. Ponekad bih rekao Miletu šta mislim, i kad on kaže “mogu” ili “ne mogu”, ja kažem: “I da možeš, i da ne možeš, Srbija će biti uz vas. ” I to je najbolji mogući odnos koji mora da postoji. Naša crkva, i hvala vam, vaša svetosti, što čuvate našu crkvu. Nije je lako sačuvati. Čućete zašto. Zato što i u crkvi smo mi imali ideje koje su opake i opasne. Reč je o takozvanim policentričnim idejama, o federalizovanju i konfederalizovanju naše crkve. Ubedljivo najistradalniji narod u 20. veku. veku. Mi više nemamo pravo da trpimo ni pogrome, ni genocid, ni zločine, niti bilo šta drugo. Ne možemo, izgubićemo narod, a valjda smo i iz svih svojih grešaka ponešto naučili. Ono što je takođe važno: moramo da budemo disciplinovani u poštovanju minimalnih nacionalnih ciljeva i interesa. Demokratija je važna, najbolji oblik političkog režima, bolji još nije izmišljen. Ali mi Srbi moramo da znamo šta su nam elementarni ciljevi i da se oko toga držimo. Malopre je Mile rekao jednu važnu stvar, i čućete šta ću po tom pitanju tek da kažem. Mi smo se dogovorili pre 14 godina. Bio je protiv mene u kampanji, moram da kažem, posle godinu dana je rekao: “Zadovoljan sam ako ništa, jer više vodiš računa o našim srpskim interesima nego oni pre tebe. “ Postali smo prijatelji, ali nismo se uvek slagali u svemu”, rekao je.

“Republika Srpska nije dala BiH da prizna Kosovo”

“33% Srba živi u Crnoj Gori, oko 31% Srba u Bosni i Hercegovini. Je li Bosna i Hercegovina priznala nezavisnost Kosova? Priznala bi je. Prva bi bila u redu da je prizna, da se pita Sarajevo i Mostar. Nije dala Banja Luka. Nije dala Republika Srpska. Nije dala rukovodstvo Republike Srpske, na čelu sa predsednikom Dodikom. A je li Crna Gora to uradila? Jeste, prva, još 2008. godine. Pobedili Srbi, pobedile litije 2020. godine. Je l’ se nešto promenilo? Nije, još gore je. Isto i još gore. Nikakvu promenu videli nismo. Baš nikakvu. Je li Bosna i Hercegovina član NATO-a? Nije. A ne zato što neće Sarajevo i Mostar, već zato što Banja Luka i rukovodstvo Republike Srpske to nije dalo. Zato što je sledilo Srbiju. Zato što je volelo i poštovalo Srbiju. Je li Crna Gora deo NATO-a? Pa jeste, naravno. Zato što ih je bilo baš briga za Srbiju. Baš ih je bilo briga za naše zajedničko stradanje ’99. godine. Oni odoše u budućnost, a vi Srbi ostanite u prošlosti. A da vam kažem, znate li koliko volim da budem gde god hoćete, samo da ne izdam oca Sinišu Dobrića i ovu divnu majku Nevenku, da brinem o njima, a ne morate nikada ni klaster da nam otvorite niti bilo šta da uradite”, poručio je.

“Crna Gora je četiri puta izglasala deklaraciju i rezoluciju da smo genocidan narod”

“Četiri puta su u Crnoj Gori izglasali deklaracije i rezolucije da smo genocidni narod. Četiri puta. Ma ne jednom, ne dvaput, ma ne triput nije im bilo dosta, četiri puta su izglasali. Hrvatska nije četiri puta izglasala koliko je Crna Gora to puta izglasala. Ne znam ni Tirana da je izglasala toliko puta, ne bi li se nekome dodvorili. I nema tome kraja. Molio sam ih pre neku godinu, dolazili u Beograd, seli, razgovarali, dogovorili se, mislio sam: “Molim vas, znamo mi da vi nećete da menjate vašu politiku. Znamo mi vas, razumemo mi vas, razumemo sve. Ostaće Kosovo priznato, sve mi to shvatamo. Ali ne morate da idete na Oluju, da obeležavate sa Hrvatima. Ne morate da slavite. Bar to pokažite, da poštujete naše srpske žrtve. Da poštujete ovog dečaka kog su sa 12 metaka zlikovci ubili. Bar to pokažite. Kažu: “Da, da, vodićemo računa o tome. “ Hoćemo. I evo kako vode računa. I evo kako vode računa. I baš ih briga. Šta ih se tiče. Pohvaliće ih sutra neko, i otvoriće im još neki klaster, ili zatvoriti još neki klaster, šta god da je u pitanju” , poručio je Vučić.

“Ja hoću da se zahvalim vama u Republici Srpskoj, jer ste vi uvek bili uz Srbiju. Ne samo svojom ljubavlju, svojom pažnjom i svojom podrškom, već i svojim političkim delovanjem. I mogli su da pritiskaju Republiku Srpsku koliko hoće. Nikada nije Srbiju ostavila na cedilu. I Srbija ima obavezu da Republiku Srpsku nikada ne ostavi na cedilu. Ja imam mnogo rođaka u Republici Srpskoj. Mnogo su stradali, ne samo u mojoj porodici, već i iz porodica mojih prijatelja, ljudi, nekako su rasuti i po Srpskoj i po Srbiji, svuda. I uvek su svi isto mislili: i nadali se našem duhovnom jedinstvu, nadali se našoj saradnji, našim najbližim odnosima. Ne možemo da menjamo granice, ali uvek možemo da budemo jedni uz druge i da nikada ne učinimo ništa jedni protiv drugih. Ja sam ovde naučio, i danas mi je jedan domaćin rekao u Jezeru, kaže: “Aleksandre, nikada ti nećeš moći da shvatiš koliko mi odavde volimo našu Srbiju. Volimo je više nego mnogi od vas koji iz Srbije dolazite. ” A ja, dragi prijatelji, hoću ovde, u junačkom gradu Petra Mrkonjića, da vam se zahvalim za sve što je Republika Srpska uvek činila za Srbiju. Hvala, predsedniče Dodik, hvala vašem rukovodstvu, hvala svima vama koji ste uvek bili uz srpski narod”, kaže.

“I hoću, poslednji put govorim kao predsednik, da vam se naklonim i da kažem hvala Republici Srpskoj, i da vam kažem: ni vi ne verujete koliko vas volim, koliko volim Republiku Srpsku i koliko narod u Srbiji voli Republiku Srpsku. Draga Nevenka, draga Nevenka, draga Nevenka, nisam mogao da zaustavim suze. Možda sam slab muškarac kada sam gledao lice i oči vašeg sina, ali vam garantujem jedno: dokle god budem u mogućnosti, boriću se za jačanje i snaženje Srbije. Vi ste sad u našoj Srbiji”, kaže predsednik.

“Nikada nećemo dozvoliti da umre sećanje na vašeg Sinišu, na porodicu Dobrić i na mnoge druge porodice. Okupljaćemo se svake godine, a u međuvremenu radićemo vredno, radićemo marljivo, da snažimo našu ekonomiju i da budemo sve jači, i Srbija i Srpska. I ja vas samo molim, dragi prijatelji, nije sve što je lepo upakovano uvek dobro za naš narod. Izvinite za sve moje greške, i vi u Srpskoj i vi u Srbiji. Izvinite ako sam nekada pokazivao bilo kakav stepen arogancije. Državu kad vodite, morate da je vodite da donosite teške odluke, i da je vodite ne lakim putem. Besplatan sir je uvek samo u mišolovci; lakog puta za ozbiljne države nema. Uspeli smo svi zajedno. Srbija je danas najjača u svojoj istoriji, u svakom smislu. I nedovoljno jaka. Moraće da bude još mnogo snažnija i mnogo jača. Za to ste potrebni vi. Za to nam je potrebna ujedinjena snaga. Mi smo jedan, kao što reče naš patrijarh Porfirije, jedan, jedinstveni narod”, rekao je.

“Možete da postavljate barijera koliko hoćete. Uvek ćemo da nosimo isto ime i prezime, iste slave da slavimo, i uvek ćemo da se volimo. I niko to neće moći da spreči. Ali moramo da se borimo protiv svih trikova, svih prevara, protiv svih laži. I nemam problem da dobar deo tereta prihvatim na svoja leđa. Oni kad ne znaju šta da rade, mene napadaju. A ja sam najsrećniji jer se uvek podsetim reči vladike Sergija: mora da je nešto dobro taj predsednik uradio kad ga toliko na krst razapinju. Oni koji našem rodu toliko lošeg žele. I za kraj, i za kraj, hvala vam što ste svih ovih 12 godina bili sa nama. Hvala vam što vam nije bilo teško da dođete na različita mesta, od Leskovca do Mrkonjić Grada i Prijedora. Hvala vam što ne zaboravljate krajiške žrtve. A vi, dragi Krajišnici, izvinite što smo bili nedovoljno jaki. Izvinite, vi junaci srpstva, što smo se krili, što smo krili vas, i tu sramotu sa svog obraza nikada nećemo moći da obrišemo”, rekao je predsednik.

“Ali ćemo gledati da u budućnosti sebe promenimo, da pokažemo da smo naučili lekcije, i da nikada više ne dozvolimo da nam stradaju deca poput Siniše Dobrića. To je naša zakletva, to je naše obećanje. Završavam time što ću da ponovim: Oluje protiv srpskog naroda i pogroma srpskog naroda više nikada neće biti, ma ko bio na drugoj strani. Hvala vam za ljubav, hvala vam za podršku, hvala vam za pažnju. Neka živi naš krajiški narod, neka živi Republika Srpska, živela Srbija! Hvala vam, sve najbolje želim vama i vašim porodicama”, zaključio je Vučić.

Obraćanje Milorada Dodika

“Ovo je mesto kada govorimo istinu, i kada, zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, nešto što je gotovo bilo u zaboravu pre 11 godina, zajedno smo rekli daćemo održavati zajedničke manifestacije i obeležiti stradanje i pobede srpskog naroda kroz istoriju. I prva od manifestacija koje smo organizovali, na mostu u Rači, upravo je bila posvećena egzodusu, pogromu u Hrvatskoj, iz Hrvatske Srba, a iz, naravno, Republike Srpske. Hoću da kažem da je Hrvatska izvršila agresiju na Republiku Srpsku, ulazeći na naš prostor”, počeo je Dodik.

“I vršeći pogrom i pokolj naših ljudi. Hrvatska koju ovde pamtimo kao nezavisnu državu, koja je iza sebe ostavila Jasenovac i mnoga stradanja, koje su sabrale gotovo milion žrtava srpskih, koji su od Kragujevca pa sve do Sremske Mitrovice i drugih stratišta, prebivali- prebivalaca koji sutra obilježavamo, i gotovo da nema dana da nemamo neki parastos, pa sve do Broda na Drini, Garavica, koju smo samo prije nekoliko dana obilježili gdje su ustaše, lokalni Hrvati i muslimani, ubili 12. 000 Srba u 3 dana, sveli ih iznad Bihaća i pobili, tukli i ubijali nas dok nas nisu, što kaže narod, “sravnili sa zemljom“, kaže on.

“Tražili od nas da ćutimo, da se stidimo, da ništa ne govorimo, da nosimo svoje bole. A jesmo li mi navodno nešto krivi zato što postojimo? Zato što nismo hteli da ih prihvatimo? A i oni koji su prihvatili, loše su prošli. Srbi su ponosan narod. Srbi oplakuju i poštuju svoje žrtve, poštuju i druge, i tuđe žrtve. I to treba tako da ostane. To je veličina naroda kome ja pripadam, srpskog naroda. Ali oni, ni jedni, ni drugi, ni treći, nikada to neće pokazati prema našim žrtvama. Zar mali Dobrić nije dovoljan razlog da se uključe sve relevantne institucije i majci podare tamo to što ona traži? Kakvi ste ljudi?”, kaže Dodik.

“I kad čujem Milane (Kneževiću) onog tvoga predsednika, a nije on tvoj, iz Crne Gore, koji kaže: “Desio se genocid u Srebrenici”, sram ga bilo, prvo što je izjavio, izjavio je to. Nema pojma koliko nas je povredio, kao što nas vređa ovo o čemu je Milan ovde govorio. Volim ja Crnu Goru iz nekog svog razloga, ali ne volim je ovakvu kakva jeste, izdajničku. Ja sam svjedok svih ovih godina naših napora, a njegovih posebno, da očuvamo ovu tradiciju, da pokažemo. Sjećate se da prije njega toga nije bilo. Pokušavalo se s naše strane, ali nismo bili snažni i jaki. On je taj koji je to rekao: “Idemo da to uradimo i nećemo da stanemo. ” I vidimo se iduće godine, na današnji dan, negdje u Srbiji, da ponovo govorimo o ovome”, poručuje Dodik.

“Zato nam je važna jaka Srbija, zato nam je važno da Vučić nastavi da razvija i jača Srbiju, da joj da snagu, i da pobijedi onaj stalni zahtjev muslimana i Hrvata koji kaže: “Najbolja nam je situacija kad je Srbija slaba. ” Onda je to to. Zato je Vučić kriv, jer je napravio, napravio jaku Srbiju. I zato oni koji tamo nešto govore protiv njega, ili protiv današnjeg sistema vlasti koji je narodna vlast, znači nije diktatura nego narodna vlast, grdno se varaju da mogu da prođu. Republika Srpska živi od uspeha Srbije. Predsedniče Vučiću, zahvalan sam za ova tri dana koja ste proveli ovde s našim narodom i bili u mnogim opštinama. Prošli smo to zajedno. Moram da ti kažem da sam zahvalan za svu podršku i pomoć koju je Srbija pružila: 140 miliona direktno, inspirisani željom Aleksandra Vučića da pomogne Republiku Srpsku. Mi smo gradili vrtiće, gradimo autoputeve, Vučić je preuzeo, i u to nije uračunato”, dodao je.

Obraćanje Milana Kneževića

“Danas bih bio najponosniji da u ovom svom obraćanju mogu da se obratim i predstavnicima crnogorske vlade Milojka Spajića, kojima je bilo mesto ovde, na sećanju, na pogrom srpskog naroda, etničko čišćenje i genocid koji smo proživeli dva puta u jednom veku. Bio bih najsrećniji da pored ovih svetih grbova Republike Srbije i Republike Srpske bude i naš crnogorski barjak, ili crnogorski krstaški barjak, sa kojim smo zajedno sa braćom Srbima iz Srbije i Republike Srpske, otkad je sveta i veka, bili u svakoj pobedi i u svakom porazu”, rekao je Knežević na početku.

“Zvanična i odnarođena Crna Gora odlučila je da svoju zastavu i svoj barjak odnese sutra u Zagreb i da je stavi pored šahovnica, i tako još jedanput zabode nož u bratsko srce i bratska leđa, i srpskom narodu i Republici Srbiji i Republici Srpskoj. Mi, kao Srbi iz Crne Gore, ne možemo da se pomirimo sa ovim veleizdajama koje počinjavaju razne vlade u 21. veku. Toliko su izdali našu zajedničku istoriju, zajedničko pamćenje i zajedničku duhovnost, da je dosta za sve naše mrtve, za sve žive i za sve one Srbe koji će se roditi u Crnoj Gori. Priznali su 2008. godine srce Srbije, našu svetu zemlju Kosovo i Metohiju. Četiri puta su nas proglasili za genocidni narod. Svaki put su u međunarodnim institucijama glasali da nam se otmu i Visoki Dečani, i Pećka patrijaršija, i Prizrenska bogoslovija, da nam se otmu mošti naših svetaca i daju Aljbinu Kurtiju, jer je tako neko naredio iz Brisela. I želim da znate da danas ovdje prisutni Srbi iz Crne Gore predstavljaju onu iskonsku Njegoševu Crnu Goru, Svetoga Save, Marka Miljanova, svijetlih vojnika i ratnika koji se nisu stidjeli da kažu da su Srbi i koji su bili spremni da sa imenom pravoslavne vjere ginu za oslobođenje svuda gdje je Srbin bio u ropstvu. A sutra, tamo, u lijepoj njihovoj, biće predstavnici one Crne Gore koja personifikuje Sekulu Drljevića, Savića Markovića, Štendimliju, NDH-izijske zločine i projekat Crvene Hrvatske od kojeg se ni dan-danas nije odustalo u Crnoj Gori, i od kojeg nisu odustali ni pojedini zvaničnici i službenici u odnarođenoj i veleizdajničkoj vladi Milojka Spajića. I ja nisam ni svetac, nisam ni čovek koji je sišao sa freske, zato i nisam ni dostojan da citiram našeg Gospoda Isusa Hrista”, rekao je on.

“Kako je rekao Isus: “Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta čine”. Ovi naši sutra odlično znaju šta čine: slušaju Tompsonove pesme nad kolonama 250.000 prognanih Srba iz Krajine, igraju na zgarištima 20. 000 spaljenih srpskih kuća, i igraju na grobnicama bezimenim i zatravljenim za 2. 000 Srba koje i dan-danas traže, i koje dan-danas molimo da im se nađe spokoj u carstvu nebeskom. Oni sjutra ponovo masakriraju Vukašina iz Klepaca, ponovo spaljuju Ljubana Jednaka, ali i ubijaju na Petrovačkoj cesti i Darinku, i Mirka, i Žarka, i Darka, i šalju nam poruku da se istorija ponavlja. Od knjige Postanja ili Postanka svi pominju Kajina, a niko ne pominje Avelja. I svi spominju da je najveći grijeh bratoubistvo. Evo, 2. 000 godina kasnije, Srbija, srpski narod i Republika Srpska trpi još jedno bratoubistvo u 21. vijeku, od Kajinskim znakom označene vlade Milojka Spajića. I ja ne želim da vam se izvinjavam zbog onih koji su izdali sve čega su se dotakli, i uvjeren sam da će ih kazniti i narod, a nadam se da će ih ove slike i ove ispovijesti progoniti i u njihovim snovima i u njihovim danima, jer izdaja se ne može oprostiti onome koji bratu zabija nož u leđa po stoti put i kaže da “to tako treba, da ga manje boli”, poručuje Knežević.

“Braćo i sestre, želim, kao najmanji Srbin u Crnoj Gori, kao čovek koji nema nikakvo ekskluzivno pravo da zastupa ni srpski narod u Crnoj Gori, ni srpske svetinje, ni srpsku ideologiju, da pošaljem jasnu poruku ovde, u ovom divnom Mrkonjić Gradu. A to je da u Crnoj Gori živi 33% Srba, i da treba svi da znaju da, ko želi da sa Srbijom i Republikom Srpskom bude u miru, biće i u miru sa 33% Srba u Crnoj Gori. A ko želi da bude u ratu i da zabada nož u leđa Srbiji i Republici Srpskoj, moraće da računa i na otpor 33% Srba iz Crne Gore. Jer želimo da pošaljemo poruku da mi nismo izašli iz briselskih epruveta, nas nisu napravili nikakvi zapadni ambasadori, mi smo nastali na Svetosavskom i na Kosovskom zavjetu, vjerni našoj svetoj, kanonski, nedjeljivoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i naš vrhovni vjerski poglavar je patrijarh Porfirije i tako će biti kad god se budemo izjašnjavali, kad god se budemo krstili i držali liturgije u našim srpskim manastirima u Crnoj Gori. Zato, nemojte da vas čudi ova kriza identiteta, izdaja, koja je zadesila crnogorsku veleizdajničku i određenu vladu, jer je viđena i u Italiji, pa je premijerka Meloni odlučila da nas stavi na preliminarnu listu za doček migranata iz čitavog sveta”, kaže on.

“Kad malo bolje razmislim, mislim da je bilo u pravu, jer sam uveren da bi bilo koji Pakistanac, Nepalac, Marokanac, Senegalac ili Mauritanac bolje štitio interese Crne Gore i bolje bio u vladi, premijer i ministar, nego što je sadašnja vlada. Zato želim da pošaljem snažnu poruku odavde: da mogu da ustanu iz groba oni vučedolski junaci, junaci sa Bregalnice, sa Kajmakčalana, sa Mojkovca, i vide ovo sramno zabadanje noža u leđa bratskoj Srbiji i Republici Srpskoj, ili bi nas se odrekli, ili bi digli jatagane i krenuli na vlast, i poslali poruku: mi za ovo nismo krv prolivali, proliv ali smo je da budete u svetom trojstvu sa Srbijom i sa Republikom Srpskom, a ne da igrate na zgarištima genocida koji je počinjen u Hrvatskoj 1941. i 1995. godine. Ali, kao što kaza Veliki Njegoš, na groblju će izniknuti cvijeće: “Voskrsenja ne biva bez smrti; rađaju se novi Srbi, ljuti k’o krajiška guja, upamtite dobro, dušmani, nikad više bljesak i oluja. “ Živela Srbija! Živela Republika Srpska! Živela Njegoševa Crna Gora! I svi da znaju, i nek crknu od muke: nikad nam Brisel neće biti bliži od Beograda i Banjaluke! Živjeli!”, zaključio je Knežević.

“Hrvatska vojska je presekla kolonu i sa 12 prostrelnih rana usmrtila mog sina”

Obratila se i Nevenka Dobrić, čiji sin je ubijen u izbegličkoj koloni.

“Želim ovom prilikom da se zahvalim državnom vrhu Republike Srbije, na čelu sa našim predsednikom Aleksandrom Vučićem, i državnom vrhu Republike Srpske, na čelu sa predsednikom Miloradom Dodikom. Hvala svima koji se trudite već 31 godinu da 4. avgust ne bude samo običan datum u kalendaru. Ja sam Nevenka Dobrić, majka mlađeg Siniše Dobrića, koji je tog 4. avgusta 1995, kao i svako krajiško dete, pošao u kolonu da spasi svoj maleni život. U traktorskoj kabini sa svojim dedom Petrom, i sa mnom u traktorskoj prikolici, iz rodnog Crkvenog Boka prema Kostajnici. Ni punih 10 km nismo odmakli kada je Hrvatska vojska presekla kolonu u šumi Zelenik, i sa 12 prostrelnih rana usmrtila Sinišu i Petra. Kako su Petar i Siniša ubijeni, na licu mesta traktor je skrenuo sa puta, a prikolica u kojoj sam ja bila prevrnula se i poklopila me. Hrvatska vojska je ubila moje dijete i svekra; sačekala je i sledeći traktor u kom su bili moji roditelji i baka. Videvši šta se dogodilo ispred njihovih očiju, skamenjeni od bola i tuge, očajnički mole Hrvatsku vojsku da im dozvole da mene izvuku ispod prikolice. Oni dozvoljavaju, ali i odlučuju da nas privedu. Na očajničke molbe i plač moje majke, u nekom trenutku odlučuju da puste majku, baku i mene, a mog oca odvode u zatvor u Ivanić Gradu”, počinje Nevenka.

“U tim momentima ja nisam bila svesna šta se dogodilo, ali hrabre krajiške žene nisu dozvolile da telo mog deteta ostane u šumi, da ga rastrgnu zveri. Iznose moga Sinišu u Bosansku Kostajnicu, gde ga mi sahranjujemo 5. augusta, a zatim 26. augusta 1996. na Sinišin rođendan posmrtne ostatke prenosimo u Sremsku Kamenicu, gde danas živimo, a svekar Petar se do danas vodi kao nestalo lice. I tako, punih 30 godina tragam za pravdom; ne postoji ustanova kojoj se nisam obratila, ni sud u Republici Hrvatskoj na kom ne vodim parnicu kako bi moje dijete dobilo status civilne žrtve rata. Još uvijek nisam uspela. Još uvek moje dete ne počiva u miru, jer su moje rane otvorene. Još uvek svakog 4. augusta pričam svoju priču i nadam se da će dopreti do onih što dele pravdu, i uvek sa istim pitanjem: ako moj Siniša nije civilna žrtva rata, ima li srpskih civilnih žrtava rata u Hrvatskoj? Dok budem živa, tražiću pravdu za mog Sinišu, boriću se da zločinci odgovaraju i priznaju zločin, boriću se da ova priča nikad ne padne u zaborav. A na spomeniku moga sina napisala sam pesmu sama, koja mi je došla odjednom u glavu: “Oj, teška sudbino, pusta Krajino, što uze mene mlada, zar ne tuguješ sada? Uze mene od majke, oca i brata, da ja mali moram biti žrtva rata. Nisam kriv, al’ nisam ni živ.” Hvala svima”, poručila je Nevenka.

Obraćanje patrijarha Porfirija

“Iz godine u godinu, sabiramo se na različitim mestima da molitveno pomenemo postradale u strašnom progonu nad našim narodom, progonu sa vekovnih ognjišta nazvanom Oluja, i zagrlimo sve koji danas nose ranu tog nebivalog izgnanstva na tlu Evrope u 20. veku. Večeras, ovde u Mrkonjić Gradu, nećemo tražiti nove reči u odnosu na one koje smo ranije izgovarali, jer istina ostaje ista, bol ne prestaje protokom vremena, a naša obaveza da pred Bogom pamtimo svoje srodnike, stradalnike, ostaje trajna i nepromenjiva. Ovde, u Mrkonjić Gradu, koji sam nosi duboke rane stradanja, večeras nas je sabrala ljubav prema našim mučenicima, našim srodnicima, susedima i sunarodnicima koji su tokom užasnog progona sa svojih vekovnih ognjišta, sa prostora Dalmacije, Like, Korduna i Banije Avgusta 1995. godine, nevino izubili živote, sa posebnim bolom”, rekao je patrijarh.

“Sećamo se postradalih na Petrovačkoj cesti, gde su u izbegličkoj koloni i na putu ka spasenju stradali nedužni ljudi, starci, žene i deca. Na njihovom stradanju, ali na istrajnosti svih koji su poneli krst izgnanstva, ispunjavale su se reči velikog i svetog apostola Pavla, koji kaže: “U svemu trpimo nevolje, ali nismo potišteni; zbunjeni smo, ali ne očajavamo; progonjeni, ali nismo ostavljeni; oboreni, ali ne pogubljeni.”Jer i onda, kada su ostajali bez domova i zavičaja, naša izgnana braća i sestre nosili su u sebi veru da ih Gospod nije ostavio, i nadu da zlo nema poslednju reč”, naveo je Porfirije.

“Svih njih se večeras molitveno sećamo, moleći se Hristu Bogu, koji je postradao i sam na krstu, ali smrću pobedio smrt, da im daruje pokoj i život večni. Sećamo se i svih koji su pre 31 godinu napustili svoja vekovna ognjišta i u nepreglednim kolonama krenuli put Republike Srpske i Srbije, noseći u rukama ono najvažnije, a u srcima svoje domove, zavičaje, svetinje i grobove predaka. Ovde nas je sabrala želja da molitveno pamtimo nevine žrtve i stradalnike iz našeg roda, jer molitva je najdublji i najdostojniji oblik pamćenja. Molitva pred lice Božje uznosi i bol žrtve, ali i ranu onoga koji pamti. Ona čuva istinu, a srce oslobađa od mržnje koja čoveka iznova vezuje za zlo. Ova stradanja, kao i sećanje na sve gorke epizode naše mnogostradalne istorije, treba da nas kao kršteni narod opet i iznova vrate onome što oduvek jesmo, vrate korenima, okrenu Bogu i upute jedne ka drugima kao braći i sestrama, kao zajednici, kao jednom i jedinstvenom narodu. Treba da nas uvedu u istinsko i dublje razumevanje reči Hristovih: “Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”, pa i dalje i više od toga: “Ljubite i neprijatelje svoje”. I večeras zapovest o ljubavi prizivamo i u sećanje i u svoja srca”, rekao je.

“Pritom znamo da je čoveku, da je nama, teško da volimo protivnika i neprijatelja. Do punoće takve ljubavi uzrastaju samo ohristovljeni ljudi, svetitelji Božiji. Ipak, Hristova zapovest svakome od nas pokazuje put i poziva nas na neprestani podvig očišćenja srca od samoljublja, od samodovoljnosti, kako bismo u sebi obožavali radost, ljubav i mir, zato osećam dužnost i odgovornost da ovog trenutka, kao i uvek sa trona Svetog Save, pozovem sve nas, duhovne potomke ovog velikog svetitelja, da ne dozvolimo da nas umesto ljubavi prema bližnjem obuzme mržnja, da postane normalno ono što se danas, nažalost, često dešava među nama da se bližnji pretvara u tuđina, da brat postane protivnik, a različitost da se pretvori u povod za neprijateljstvo. Drugim rečima, da nam mržnja prema bližnjem, to jest mržnja među nama, postane jedini normalan i prihvatljiv način života. Zapovest Božija ljubav ima sasvim konkretan sadržaj”, naveo je Porfirije.

“Opet i opet se molim Gospodu i pozivam sve nas da budemo, koliko god možemo, iznad uskih, sebičnih i ideološki motivisanih partikularnih interesa.I da se u duhu hrišćanske i pravoslavne sabornosti izdignemo iznad podela i razdora, pozivam, ne svojim nego rečima apostola Pavla, velikog svetitelja Božijeg, koji hrišćanima u Korintu poručuje: “Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa H rista da svi isto govorite, i da ne bude među vama razdora, nego da budete utvrđeni u istom razumu, u istoj misli; jer sam čuo za vas, braćo moja, da su među vama svađe. ” Ta reč apostola Pavla i danas je reč Crkve Hristove, reč Crkve Svetosavske, reč koja nas poziva da se prepoznamo kao braća, da praštamo i da tražimo oproštaj jedni od drugih, da jedni drugima otvorimo srce i da znamo da niko nije višak, nego da je svako svakome je potreban i da je svako dragocen. Pozvani smo da čuvamo mir i slogu među sobom, ali i da u miru, uzajamnom poštovanju i dobrosusedstvu živimo sa svim ljudima i narodima sa kojima delimo ovaj blagosloveni prostor. Setimo se biblijske povesti o jevrejskom narodu, koji je nekada 40 godina izgubljeno lutao pustinjom, učeći da pamti jedno: da pamti svoj zavet i da svoju snagu traži u vernosti Bogu. Pustinja je bila škola u kojoj je narod iznova učio ko je i čiji je, odakle dolazi, koji mu je cilj i čemu je prizvan. Jer narod, ma koliko to bilo strašno i nepodnošljivo, ne propada pre svega onda kada ostane bez zemlje i doma svoga. Najdublji pad jednog naroda počinje pre toga”, rekao je.

“Počinje onda kada taj narod zaboravi ko je, čiji je, koji mu je cilj i na kakvom zavetu je utemeljen. Iz takvog zaborava rađaju se razdori: brat se udaljava od brata, i iščezava sloga i jedinstvo bez kojih se teško može sačuvati bilo šta, a kamoli graditi. Zato je naše molitveno pamćenje u isti mah i čuvanje identiteta i čuvanje svoga zaveta i svesti o tome ko smo i šta smo. Pamteći svoje stradalnike i zavičaje, mi pamtimo, dakle, ko smo, čiji smo i kome pripadamo. A pripadamo Hristu, crkvi njegovoj, jedni drugima, svetosavskom pravoslavnom srpskom narodu. Samo tako smo sabrani i onda kada smo rasejani, duhovno ukorenjeni i onda kada smo daleko od svojih ognjišta”, poručuje patrijarh.

“Pomolivši se opet i opet za našu braću i sestre postradale tokom nesrećnih avgustovskih dana 1995. godine, kao i za sve koji su napustili svoja vekovna ognjišta i krenuli putem izgnanstva, završimo i ovoga puta naše slovo molitvenim vapajem blaženopočivšeg Patrijarha Pavla. Gospode Isuse Hriste, Bože naš, primi ovo naše usrdno moljenje i oprosti nam sagrešenja naša. Pomozi nam, Ti koji si radi spasenja sviju pošao na krst i smrt pretrpeo, da i među nama i u celom svetu mržnja ustupi mesto ljubavi, nemir miru, žalost radosti, da tih i miran život provedemo kao ljudi Tvoji i braća među sobom. Gospode mira i ljubavi, pomozi nam da se na put Tebi vratimo. Sačuvaj zemlju našu i narod od nepravde, nasilja, međusobne zavade i nesloge”, rekao je Porfirije.

“I nemoj ukloniti svetinjak crkve naše ispred sebe, jer si ti Bog milosti i dobrote i čovekoljublja, i tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin. Neka je večan pomen svojoj našoj braći i sestrama koji su nevino postradali u strašnom progonu sa svojih vekovnih ognjišta, progonu nazvanom oluja. Hristos vaskrse, vaistinu vaskrse!”, rekao je on.

Nakon obraćanja patrijarha srpskog Porfirija, intonirane su himne Republike Srpske i Srbije, a potom je pušten dokumentarni film o Oluji.

Porfirije služio parastos

Dan sećanja je počeo parastosom u Mrkonjić Gradu, a služio ga je srpski patrijarh Porfirije.

Prisutni su predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorad Dodik, predsednik Demokratske narodne partije (DNP) Milan Knežević, predsednica Narodne Skupštine Srbije Ana Brnabić, predsednik SNS Miloš Vučević…

Okupio se veliki broj ljudi.

U “Oluji” proterano više od 220.000, poginulo ili nestalo 1.904 Srba

Srbija i Republika Srpska zajednički obeležavaju stradanje srpskog naroda u “Oluji” od 2014. godine, a u Prijedoru je 2023. godine godišnjica “Oluje” prvi put obeležena u Republici Srpskoj.

Zločinačka akcija “Oluja” počela je 4. avgusta 1995. godine ofanzivom hrvatske vojske i policije, te jedinica HVO-a na području Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije, tokom koje je sa vekovnih ognjišta proterano više od 220.000 krajiških Srba.

Na ažuriranoj evidenciji “Veritasa” nalaze se imena 1.904 poginula i nestala lica u toku i posle ove akcije, među njima je 1.250 civila od kojih su oko tri četvrtine bile starije od 60 godina.

Među žrtvama je i desetoro dece mlađe od 14 godina i 566 žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina.

Međunarodni sud pravde je u presudi iz februara 2015. godine “Oluju” kvalifikovao kao etničko čišćenje, ali ne i kao genocid, iako svetski eksperti za tu oblast tvrde da je ta operacija imala sve karakteristike genocida.

Podsetimo, Vučić je ranije rekao da će predstavnik vlade CG ići na bančenje u Knin, a ne na svečanost povodom zločina nad Srbima.