Навршава се 27 година од када је у НАТО бомбардовању Радио-телевизије Србије убијено 16 наших радника. Тачно у 2 сата и 6 минута, у ноћи између 22. и 23. априла, први пут је бомбардована једна медијска кућа, претходно проглашена за легитимни војни циљ. За тај злочин нико из међународне заједнице није одговарао нити је злочин процесуиран пред међународним судовима. У 2 сата и 3 минута преносимо “Сећање на недужне”, помен страдалим радницима наше куће – РТС1.
Годишњица бомбардовања РТС-а, већ 27 година питамо зашто
Гледајући остатке режије Студија 1 из којег су последње вести емитоване пре 27 година, Драган Шуковић сећа се сваког детаља бомбардовања РТС-а. Након удара ракете нашао се под гомилом шута и са гелером у глави.
“Ми нисмо чули експлозију јер смо били у епицентру експлозије, мислили смо да је неки земљотрес и да нас је прогутала земља, буквално се тако човек осећа. Онда кад схватиш да си жив, кад добијеш онај контраст у очима који је буквално после можда секунд дошао да се привикнеш на мркли мрак, онда кренеш да се бориш за живот. Људи то не могу да схвате кад ти падне томахавк на 5-6 метара, експлодира, неког нема, ниједног трага, ни ДНК, а ти си прошао како си прошао”, рекао је радник РТС-а Драган Шуковић.
О животу су одлучивали кораци, секунде и срећа коју није имало 16 колега. Први пут у историји ратовања погођена је медијска кућа која је претходно проглашена за легитимни војни циљ. Александар Митић, који је у то време био извештач агенције Франс прес са КиМ, каже да НАТО кампања није текла по плану због отпора војске, полиције и грађана Србије, као и све већег негодовања јавног мњења у НАТО чланицама. Као прекретницу види бомбардовање колоне Албанаца код Ђаковице када је страдало на дестине цивила.
“Те вечери 14. априла увече Бил Клинтон је назвао Тонија Блера и рекао – Тони, ми губимо медијски рат од Срба након овога што се догодило данас. Тони Блер тада одговара – ништа не брини, имам решење, шаљем сутра у Брисел свог спин мајсора Алистера Кембела”, каже новинар и виши научни сарадник у Институту за међунродну политику Александар Митић.
Главни циљ био је да се смањи отпор према НАТО бомбардовању СРЈ. Митић наводи податке истраживања која су касније објављена – у том тренутку се 98 одсто Грка противило НАТО агресији, у Немачкој је подршка опала за 25 одсто због бомбардовања албанских цивила. Алијанси је, каже, био потребан догађај који ће променити фокус – излаз су видели у бомбардовању телевизије.
“Фокус је био да се што мање кредибилних слика шаље са терена, сматрали су да ће смањењем броја графичких приказа НАТО агресије и последица успети да релативизују отпор који постоји у државама чланицама”, каже Митић.
Према сведочењима преживелих, стране телевизијске екипе, укључујући и западне дописнике, иселиле су своје редакције из зграде у Абердаревој одакле су претходно слали извештаје. Радници РТС-а нису добили никакво упозорење. Њихове породице и колеге и 27 година касније постављају исто питање – да ли је смрт 16 запослених могла да се избегне?
“То бледи из године у годину, то је дефинитивно, млади људи не знају шта се ту десило, то је један стравичан злочин. Оно што се мало прича да су неки људи умрли од последица бомбардовања, њих такође не треба заборавити, то је неодвојива прича од ове приче”, каже Шуковић.
Да нису страдали у бомбардовању РТС-а, многи од њих би и данас у њему радили.