LEGENDARNI MIRALEM ZUPČEVIĆ ZA “BLIC” “Igmanski marš” je bila poslednja “tezga” još od “Sutjeske” i “Neretve” da se uzmu pare: Previše je tu bilo šminke i svega…

Deveti Dunav Film Fest će svečano biti otvoren u petak, 21. avgusta u Malom gradu Smederevske tvrđave, projekcijom filma „Kuća“ rediteljke Tanje Brzaković.

U središtu priče je Jovan, arhitekta srpskog porekla koji je veći deo života proveo u Berlinu i koji se, nakon zdravstvenih problema, vraća u rodni kraj zajedno sa unukom kojeg gotovo ne poznaje. Njihov dolazak pokreće priču o porodičnom nasleđu, pripadanju i borbi za očuvanje kraja kojem preti investitorski projekat.

Ulogu Jovana tumači Miralem Zupčević, koga publika najviše pamti po upečatljivim ulogama u filmovima: “Tale”, “Hasanaginica”, “Bulevar revolucije”, “Igmanski marš”, “Dug moru” …

U filmu “Kuća” vaš junak Jovan se vraća kući nakon mnogo godina. Šta je za vas zapravo „kuća“ – mesto, ljudi ili nešto što nosimo u sebi?

– Mogu da citiram Čehova koji je rekao: “Moja soba, moja psihologija“. Znači, jako je bitno za čoveka da ima neko mesto gde će da se skrasi i da ga uredi na način kako to on doživljava. Kao prostor u kojem će razmišljati, raditi nešto što je njegovo, gde ga niko neće uznemiravati. Gde će biti svoj na svome. Gde god da se kreneš, uvek nešto može da te iritira. Ali kada si u nekom svom prostoru, onda je to tvoj prostor. Bez neke sebičnosti, nego je jednostavno tvoj. I to je dobro, imati nešto svoje. A kada imaš nešto svoje, onda možeš i sa drugima da deliš, što je jako dobro.

Šta ste kod Jovana prepoznali kao nešto svoje, a šta vam je kod njega bilo potpuno strano?

– Nije ništa. Ja sam već dugo godina u ovom poslu, tako da mi nešto što je njemu strano nije strano. Sve što je ljudsko, nije mi strano. Kada glumac pročita tekst, odnosno prouči lik i izgradi arhitekturu lika, onda vrši radnje i uspostavlja odnose karakteristične za karakter koji tumači. To svaki profesionalac zna. Jovan je arhitekta, čovek koji je ceo život projektovao i gradio, a onda dolazi u situaciju da ponovo mora da izgradi odnos sa svojim unukom.

U filmu se susreću tri generacije i tri potpuno različita pogleda na život. Ko zapravo najbolje razume Jovana, njegova ćerka ili unuk?

– Mislim da je tu najbitnije da se oni vole. Unuk još nije u igri, u ekspoziciji. Ali ćerka ga sigurno izuzetno voli. A kada nekoga voliš, onda brineš o njemu. Znači, nisu samo u pitanju reči: „Volim oca”, nego ona radi bitne stvari. Kada on mora da ode u svoj kraj da bi obavio neke administrativne poslove, ona mu organizuje, pošto je pre toga imao problema sa srcem, da o njemu brine jedna medicinska sestra. A to može da uradi samo ćerka koja mnogo voli. A kada te neko mnogo voli, taj te mnogo i razume. Dečak, odnosno mladić, bio je karakterističan, da tako blago kažemo, da ga sada ne analiziramo. Živeo je svoj život, dosta klaustrofobičan, zatvoren, otuđen. I to je bila dobra prilika. Deda je to shvatio. Kada on krene u tu svoju avanturu, povede i njega kroz avanturu. To je dobra šansa da ga nauči nekim stvarima.bProlazeći kroz sve što je potrebno da se dođe do cilja, na neki način, to je edukacija za tog mladog čoveka. Da vidi kako to deda radi, ali i da deda nešto nauči zajedno s njim. I to je lepo. Ima tih situacija u tekstu koje su vrlo emotivne i fine.

Jovan je doživeo srčani udar. Posle toga dobija svojevrsnu drugu šansu. Da li je ovo film o povratku kući ili o čovekovom pokušaju da popravi ono što je u životu propustio?

– Lično mislim, mimo toga što me vi pitate i mimo samog teksta, da se ne može popraviti ono što je propušteno. To je bilo. I ako je propušteno, propušteno je. Ako je urađeno, urađeno je. Ako je površno, površno je. Ali nam to može biti iskustvo da u narednim situacijama u životu imamo što manje grešaka. A nemoguće ih je ne napraviti. Ništa nije savršeno. Važno je samo da ih bude što manje i da ne budu fatalne.

Postoji neka scena iz filma „Kuća“ koja vam je bila posebno teška za snimanje, ali u emotivnom smislu?

– Dugo godina sam se bavio pedagoškim radom. Bio sam profesor na Akademiji. Kada je prijemni ispit, onda moraš u nekoj pismenoj formi da iskažeš svoje mišljenje u odnosu na kandidata. Ako napišeš, ili ako je neko od tvojih kolega napisao: „Ne poseduje emotivni aparat“, znači da nije za ovaj posao. Nije za glumca. Prema tome, nema manje ili više. Sve što radiš, ili na sceni ili pred kamerom, radiš sa određenim emotivnim nabojem. Pitanje je samo kolika je ta ekspresija. Ali ništa ne može bez emocija. Onda je sterilno. Samo je pitanje kakve su emocije i šta situacija iziskuje. Da provokacije budu adekvatne. Mogu biti i izraženije ukoliko je karakter pomeren na psihičkoj osnovi. Onda provokacija može biti minimalna, a reakcija maksimalna. To je već neka druga stvar, ali da ne ulazim u te detalje, malo je komplikovano.

Skoro pet decenija ste u glumačkom poslu. Igrali ste mnogo različitih likova, kako na sceni, tako i pred kamerama. Da li ste ovom ulogom nešto novo otkrili o sebi kao glumcu?

– Ja sam zapravo vrlo malo igrao, bez obzira na tih 50 godina. Bio sam u sredini koja nije imala veliku produkciju. Ako ćete se opet setiti, Beograd sam napustio davno, kada sam diplomirao. Tako da sam vrlo malo snimao i nisam zadovoljan svojim opusom, nimalo. Sve je bilo, onako, slučajno. Uglavnom sam dobijao zadatke koje je neko drugi trebalo da radi, pa kada se to izjalovi, onda: „Evo, neka bude on.“ Ali nisam bio ni zadovoljan rediteljima. Nisam radio sa rediteljem koji me je impresionirao.

Ni sa jednim rediteljem sa kojim ste radili niste bili zadovoljni?

– Ni sa jednim nisam radio, a da nisam video bar deset materijalnih grešaka. A kada to vidiš, reditelju nisi baš previše drag. Tako da nisam baš bio omiljen.

Jovan je čovek koji pripada jednom vremenu, ali se mora snaći u potpuno drugačijem svetu. Osećate li da i glumci vaše generacije danas na neki način žive u takvom vremenu?

– O tome bi moglo nadugo i naširoko da se govori i specifikuje. Svako vreme nosi svoje breme. U svakoj narednoj situaciji, bez obzira na godine, čovek pokušava da se snađe i na ekonomskoj, i na duhovnoj, i na nekoj drugoj ravni. Uvek su promene. Uvek je neka nova situacija u životu. Tako da je pitanje koliko je ko vešt da se snađe, ali ne mislim na ono: da ukrade, da slaže i tako dalje, nego da se snađe. Mi smo, kada smo učili na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, učili zanat. Učili smo ono što je danas napušteno. Sada gledam neke radionice i svi nešto skaču po sceni. Niti je govorna radnja kako treba, niti su tu svi osnovni elementi glume. Pod Konstantinom Stanislavskim, glumac ravna svoj rad prema istini, unutrašnjem proživljavanju i psihološkoj motivaciji. On je napisao sistem, a oni ga sada napuštaju. Tobože, oni znaju više. Ma, pojma nemaju. Stanislavski je napisao nešto fenomenalno. Sve ono što glumca vodi od najranijih, prvih početaka, pa do zrele dobi u profesionalnom poslu i života u umetnosti je najbolje napisano do sada. Ja sam imao priliku da to radim, kao i moje kolege. A sada je to izopšteno. Sada oni nešto glumataju. Ja ne razumem šta oni rade. Ali, opet, kada pogledaš film i kada rade, po nekim principima primenjuju iste principe. Posebno u pozorištu, film može žanrovski da bude ovakav ili onakav, ali mora biti dosledan. Primenuje elemente karakteristične za film. Ali u pozorište je ušlo suviše najrazličitijih ideja koje nisu kompatibilne sa glumom kao umetnošću. Znate šta publika misli? Publika misli da je gluma imitacija. To je velika greška koja se pojavljuje na tim audicijama. Oni misle da to nema veze sa glumom. To se na fakultetu, radi u jednoj fazi, kada se radi lik. Onako, da se malo razlabavi, da se malo poigramo, pa ćemo napraviti neku imitaciju. Ali danas i obrazovana publika ponekad više voli da gleda neku imitaciju nego ozbiljno pozorište. Tako da je to prilično tužna slika. Ali da se ja sada ne bavim sociologijom umetnosti i psihologijom umetnosti, to stoji na drugoj strani. Veliki problem. Bar po meni.

Meni je lično veoma težak za gledanje „Igmanski marš” Zdravka Šotre, u kojem ste vi igrali. Da li je i vama bilo najteže u karijeri da snimate upravo ovaj film?

– Šta da vam kažem. To je bila poslednja “tezga,” da se tako ružno izrazim, još od „Sutjeske“, „Neretve“…, da se dignu pare. Nije to bilo ništa posebno. Bilo je očigledno: „Hajde da snimimo, da se neke pare uzmu“, jer je sve što je ostalo od NOB-a trebalo još jednom iskoristiti. Tako sam ja to doživeo. Nije to bilo teško. Previše je tu bilo šminke i svega, pa je izgledalo kao: „Mi smo nešto smrznuti…”

Znači, dobra šminka?

– Ne, nepotrebna čak. To ne znači da smo mi hibernirani… Ma, nema veze. Sve je to, onako, bila jedna tezga.

A po čemu ga se sećate?

– Mogu vam pola sata pričati o tom filmu i o stvarima koje su vrlo zanimljive, ali kako mi sada prolaze misli, ništa neću reći što bi bilo interesantno. Jer ono što je najbitnije, ja sve to sada propuštam.

Kada ste poslednji put bili u Beogradu?

– U poslednje vreme sam često dolazio. Dobijao sam neke zadatke, neke starce koji umiru u kadru. Imam u Beogradu puno prijatelja, hvala Bogu.

Da li se čujete sa svojim kolegama sa klase?

– Čujem se. Bilo mi je isto žao što nisam bio na 50 godina od diplomiranja. Nisam prošle godine mogao da dođem kada su to organizovali. Išao na Tajland i nisam mogao da dođem.

Sa kim ste baš u kontaktu?

– Najviše se čujem sa Ljiljanom Dragutinović. Najčešće jer smo radili zajedno. Zamolio sam jednog reditelja u Sarajevu da ponudi ulogu Ljilji. Hteo sam da ona gostuje u projektu gde sam igrao. Dok smo radili u Sarajevu, obnovili i osvežili ta prijateljstva iz studentskih dana. Od tada češće smo počeli da se čujemo. Onda je ona bila malo bolesna, pa sam i ja bio bolestan, pa smo se u toj bolesti pitali: „Kako si ti? Jesi li prošla krizu?“… Tako smo se češće čuli.

Šta radite u slobodno vreme?

– Imam jednu finu kućicu more i svoju macu koja je za rubriku Riplija “Verovali ili ne“. Ona je čudo od mačke. Onda imam kokoške, petla… Živim pored Stona, blizu Dubrovnika. Imam i barčicu. Lepo je. To je jedna fina privilegija, da imaš tako nešto. To sam davno sebi organizovao. Čim sam došao iz Beograda gde sam diplomirao, pošto nisam bio prihvaćen u Sarajevu, godinu dana sam čekao da dobijem posao. Tada sam dobio sve nagrade, a igrao sam i sa Ljubom Tadićem u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u „Sokratovoj smrti“. Onda sam došao u Sarajevo i za mene nije bilo posla. To je većini ljudi, koji se vrate u svoje mesto, teško da podnesu kada vidiš da je neko nešto naučio, da možda nešto i bolje radi, a ne može da radi. Ali ja sam brzo reagovao. Našao sam sebi svoj raj. Baš tako. Volim da ugostim prijatelje. Kada se sa nekim vežem, kažem: „Hajde, dođi koji dan kod mene.“ Onda volim da ih provozam, da napravimo roštilj i družimo se. Ja sam već petnaest godinama u penziji. Uglavnom, često putujem kod dece. Moja ćerka je doktorka. Ona je završila na Harvardu, a sada živi na Havajima. Sin mi je završio Univerzitet “Džons Hopkins”. On radi za američku vladu, odmah iznad Pentagona je stanovao. Bio je i u Mozambiku gde sam kod njega bio jedan duži period. Sada je na Tajlandu. Bio sam pretprošle i prošle godine, a i ove ću novembra, decembra, januara i prve polovine februara. Tamo je lepo, jer je leto tada. Ne mogu ja ovde zimi da budem. A sav period tokom godine, u Stonu je prekrasno biti. Ja sam baš u prirodi, u šumi.

Da li će unuci krenuti vašim glumačkim stopama?

– Ne verujem. Moj unuk Kalem se bavio vaterpolom. Bio je ovde, igrao je protiv Hrvatske, za juniorsku reprezentaciju. Ovog leta su bili 15 dana ćerka, zet i njegov mlađi brat. Imam i unuku Emili, prepametnu. Jao, što mi je drago kako ona ima osećaj za duhovitost. Ona ima treću magistralu u glavi. Prekrasna je, pametnica jedna. Ona je kćerka moga sina. Družimo se, ona i ja. Kada odem tamo, ona voli da bude sa mnom.