(VIDEO) “Devojčicu ‘prozivali’ da stalno nosi isti duks, od sramote nije smela do WC, jezivo na šta je bila prinuđena”: Viber grupe đaka postale STUB SRAMA, deca trpe užasna maltretiranja

Digitalno nasilje među decom odavno više nije samo ružan komentar na internetu ili “neslana šala” koja će se zaboraviti kada se telefon ugasi. Jedan slučaj iz okoline Banjaluke ponovo je otvorio pitanje koliko su deca uzrasta između 11 i 12 godina izložena javnom prozivanju, anonimnim profilima i pritisku koji više ne prestaje kada se završi školski čas.

Instagram stranice na kojima se deca prozivaju po imenu i prezimenu postale su svojevrsni digitalni stub srama.

Povod može da bude gotovo bilo šta, od garderobe koju dete nosi do načina na koji izgleda ili se ponaša. Problem je što ono što je nekada ostajalo među nekoliko vršnjaka danas može da vidi veliki broj ljudi, a jednom objavljen sadržaj može da ostavi trag mnogo duže od jedne svađe u školskom dvorištu.

Na to je ukazala Brankica Raković, urednica magazina “Lola”, koja je nakon slučaja iz Trna, kod Laktaša, odlučila da ne ostane samo na objavi na društvenim mrežama, već da se obrati nadležnima.

Jedna objava otvorila Pandorinu kutiju

Kako je ispričala, majka jednog deteta prijavila je onlajn nasilje, a potom su počeli da joj se javljaju i drugi roditelji sa sličnim iskustvima. Posebno ju je potresao slučaj devojčice koja je zbog prozivanja i osećaja sramote počela da izbegava čak i odlazak u toalet.

– Ne mogu da verujem da smo došli u situaciju da na taj način branimo decu od anonimnih profila, jer tamo pišu anonimni ljudi. Niko od te dece nije dovoljno hrabar da to sve napiše pod imenom i prezimenom, ali su vrlo hrabri da uglavnom devojčice prozovu imenom i prezimenom za razne neke stvari. Konkretno, ta devojčica je bila prozvana jer “stalno nosi isti duks”. E, onda se otvorila Pandorina kutija. Kontaktirala sam ministarstvo i MUP, a onda su roditelji krenuli meni da šalju da je i njihovo dete prošlo kroz to. Jedan od najgorih slučajeva mi je devojčica koja od sramote zbog tih prozivanja nije smela da ide u WC, pa je nuždu vršila u donjem vešu – kazala je Brankica Raković.

U školi u Trnu, prema njenim rečima, reakcija je usledila brzo. Direktorka je kontaktirala MUP i organizovala predavanja za decu i pozvala učenike da prijave ukoliko se osećaju ugroženo.

Ali upravo je taj slučaj pokazao da gašenje jednog profila ne rešava problem. Ako se jedna stranica ugasi, mogu se pojaviti druge.

“Nisu to više dečija posla!”

Aleksandra Cvjetić, osnivačica i glavna urednica portala “Zelena učionica”, ukazuje da se odgovornost ne može prebaciti samo na školu. Deca najveći deo vremena provode u porodici, ali nisu sve porodice iste, zbog čega je, kako kaže, potrebna saradnja institucija.

– Najviše nedostaje saradnja institucija, jer svako može da postane roditelj danas. Mi ne možemo da utičemo na to koliko je neko edukovan, koliko je neko spreman da radi sa svojim detetom. Ne volim kad kažu “sve ide iz kuće”, to jeste tačno, ali nisu sve kuće iste. I ne možemo uvek stigmu bacati čak ni na tu decu koja vrše nasilje, jer gotovo je sigurno da oni kod kuće nisu dobili nešto što im je potrebno ako imaju potrebu da na taj način napadnu nekog drugog – ističe Cvjetić.

U školama postoje tri nivoa nasilja. Kod prvog reaguje razredni starešina, kod drugog se uključuje tim za zaštitu, dok se kod trećeg, najtežeg nivoa, uključuju i druge institucije. Problem nastaje kada slučaj izađe iz okvira škole.

Dodaje da škola nema mogućnost da sama uvede krivične sankcije. Njeni alati su vaspitno-disciplinske mere, a u težim slučajevima može da udalji učenika sa nastave i obavesti druge institucije. Zato se, kako kaže, odgovornost ne završava na školskom dvorištu.

Roditelji ne mogu sve da prepuste školi

Brankica Raković smatra da roditelji često očekuju da neko drugi reši problem kada se on pojavi, dok istovremeno ne proveravaju dovoljno šta se događa u životu njihove dece.

– Moje dete je jedinica, ona je odrasla u vrlo privilegovanom okruženju. Ja mogu da očekujem da neko vrši neko onlajn nasilje nad njom, ali isto tako mogu da očekujem da ona, usred potrebe da se prilagodi, u jednom trenutku prosto skrene i ona odluči da bude ta. Ja zbog nje sve ovo radim da bi ona videla šta se dešava u trenucima kad se takva situacija dogodi – kazala je Raković.

Jedna od ključnih stvari, prema njenim rečima, jeste da roditelj primeti promenu kod deteta. Ne samo da pita šta je bilo u školi, već i kako se dete osećalo.

Empatija se uči

Raković podseća da se empatija ne podrazumeva, ona se uči od najranijeg uzrasta, kroz svakodnevne odnose i ponašanje prema drugima.

– Empatija se uči na odnosu bebe prema životinji, prema smeću, prema igrački na igralištu, u vrtiću, kako se dete ponaša. Mi očekujemo da nam neko drugi dete provede kroz razne faze kroz koje ono prolaz – ističe Raković i dodaje da decu treba učiti da primete kada je neko usamljen ili odbačen.

Telefon u dečjim rukama, a odgovornost na odraslima

Raković smatra da roditelji ne bi trebalo da se plaše da postave granice deci kada je reč o telefonu i sadržaju kojem su izložena.

– Mi moramo prestati da se bojimo reakcija svoje dece, mi se bojimo da njima nešto zabranimo. Ja čitam Loline poruke u Viber grupi, toj školskoj koju ona ima, to je nekoliko grupa, ali sasvim dovoljno da je remeti. Kad vidim koji je to broj notifikacija, ja dobijem anksiozni napad. Ona zna da ja čitam njene poruke i meni je nerealno kad kažu da narušavam njenu privatnost. Kad napuni 18 godina, razgovaraćemo o privatnosti – ističe Raković.

Deca svakodnevno provode mnogo vremena uz uređaje i posledice takvog odrastanja mogu postati vidljive tek kasnije.

– Mi govorimo o nekoliko sati dnevno provedenih uz telefon. Imam apsolutno razumevanje, roditelji danas moraju da rade i dva posla, ljudi finansijski sastavljaju kraj sa krajem. Ali bojim se da ova deca za 10, 15 godina neće biti spremna na sve ono što život nosi.

Šta roditelji mogu da urade?

Zaštita dece ne može da se svede na zabranu telefona. Potrebno je da roditelji znaju šta njihova deca rade na internetu, ali i da sa njima razgovaraju o emocijama, odnosima sa vršnjacima i situacijama u kojima se osećaju odbačeno. Raković kao jednu od važnih stvari izdvaja povratak igri i razgovoru licem u lice i dodaje:

– Probajte da produžite vreme igranja sa decom. Ja radim jako puno na tome da se Lola i dalje igra, da ne prilazi tom svetu odraslih ako ne mora. Razgovarajte sa njima, pitajte ih, ne šta su dobili u školi, nego kako su se danas osećali u školi. I da li se desilo nešto što im je pokvarilo ili popravilo raspoloženje. Moramo pričati o dobrim stvarima. Učite ih da govore ljudima lepe stvari, da primećuju da učiteljica ima novu lepu haljinu, da se drugar ošišao, da pričaju o svojim kućnim ljubimcima ili stvarima koje su im se desile. I da prilagođavanje ne znači nasilje. I da bi sutra i oni mogli da budu na tom mestu.

Važan deo odgovornosti je i na roditeljima da priznaju kada ne znaju kako da se nose sa novim problemima.