“Geler me je pogodio u slepoočnicu, osetio sam krv i samo pomislio – Nema šanse da ostavim te momke!”: Saša je 2 puta krvario na Košarama, danas je na štakama!

Bio je 6. maj 1999. NATO avioni su ponovo tukli. Sve je pucalo i gorelo. Mina je pala na nekoliko metara od mene. Srećom, ispred mene je bilo jedno oboreno stablo. Ublažilo je udar. Ipak, geler me je pogodio u slepoočnicu. Osetio sam krv, ali nisam paničio. Pomislio sam samo: Imam 29 godina. Najstariji sam od svih. Nema šanse da ostavim te momke!

Ovako za Kurir priča Saša Antić (56), koji je tokom slavne bitke na Košarama bio komandir čuvene čete vojne policije specijalne namene u sastavu 52. bataljona.

Napad je počeo 9. aprila 1999, na Veliki petak, u gluvo doba noći. Prvo je otvorena artiljerijska vatra ka Morini – kao mamac. Zatim je udar prebačen na Košare, uz silovit juriš terorističke OVK.

Antić, poreklom iz Raniluga kod Kosovske Kamenice, u tom trenutku se nalazio na zadatku u širem rejonu Prištine.

– Bataljon je dobio zadatak da jednu četu iz svog sastava uputi u rejon Košare i da zajedno s delovima 63. i 72. specijalne brigade formira Odred za specijalna dejstva. Naš zadatak bio je da pomognemo snagama na terenu u zaustavljanju proboja i izvedemo kontraudar u pravcu Albanije – priseća se Antić.

Na Košare su stigli 12. aprila i odmah ušli u borbena dejstva. Antić sedam dana kasnije preuzima komandu nad četom.

Na Prokletijama sneg od metar i po, strahovita hladnoća, vetar i neprekidna paljba.

– Teroristi su snajperima i mitraljezima gađali sve što se kreće. Ipak, uz podršku minobacača uspeli smo da potisnemo neprijatelja i zauzimamo veći deo objekta Rasa Košares.

Tokom aprila i maja na Košarama je vladao pakao. Vatrene linije su bile na svega 20 do 50 metara. Borbe gotovo da nisu prestajale.

– Samo budala se ne plaši – priznaje Antić.

Ali strah je bio slabiji od odlučnosti, morala i želja za pobedom. Život je, ipak, svakog trenutka visio o koncu, a sudbina pisala priču sa samo njoj znanim krajem.

– Jednom su teroristi bacili bombu koja je pala tačno među nas. Međutim, nisu izvukli osigurač! Naš Mane nije oklevao – potrčao je, zgrabio bombu, izvukao osigurač i bacio je nazad.

Antić je svoje vojnike podelio u dve grupe – jedna na liniji fronta, a druga nekoliko stotina metara iza, kako bi se ljudi smenjivali i makar kratko predahnuli.

– Sećam se jednog vodnika koji se vraćao s linije. Na šlemu mu geler veličine oraha. Pitam ga: “Šta ti je to?” On me gleda zbunjeno. Kad je skinuo šlem i video, tek tad je shvatio da je malo falilo da ne bude među nama. Od adrenalina nije ni primetio šta se dogodilo.

Pripadnici 52. bataljona vojne policije, vrhunski obučeni i izuzetno motivisani, nisu štedeli ni sebe ni neprijatelja.

Jedini zadatak koji nisu uspeli da izvrše je onaj koji su im zadali njihovi najmiliji – da se svi živi vrate kući. Od 120 vojnika u četi 16 je poginulo, a 43 ranjeno.

– Već 14. aprila izgubili smo šestoricu vojnika koji su obezbeđivali kolonu autobusa s dobrovoljcima i rezervistima. Avioni NATO su ih uočili i gađali. Stradali su i momci koji su obezbeđivali raketni sistem “košava” – tokom izviđanja terena kod Komorana, komandir Boris Nikolić sa svojim odeljenjem naleteo je na protivtenkovsku minu. Petorica su poginula na licu mesta, a vozač je kasnije podlegao povredama na VMA – govori Antić, jedva zadržavajući suze.

I sam je ranjen drugi put 5. juna 1999, kod Kline, kad ga je metak pogodio u koleno:

– Zbog kasne intervencije došlo je do odumiranja mišića i nerava. Imao sam mnogo operacija, ali bez uspeha. Danas se krećem pomoću ortopedskog pomagala i štaka.

Svako jutro kad pokuša da stane na tu nogu, seti se svega. Seti se fijuka metaka, detonacija i užarenih tepiha koje su pravile kasetne bombe u paklu Košara. Ipak, najpre se seti saboraca:

– Ako postoje heroji ovog rata, to su vojnici na odsluženju vojnog roka. Mi smo bili profesionalci. Oni su imali 18, 19 godina… I niko se ne kaje. Svi kažu – opet bi isto.

Za izuzetno zalaganje i izvršenje ratnih zadataka, 52. bataljon vojne policije odlikovan je Ordenom ratne zastave trećeg stepena, dok je Antić nagrađen Medaljom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti zemlje i Ordenom za hrabrost.

Vodila se u rejonu karaule Košare, na granici SRJ sa Albanijom

VJ je branila granicu od snaga terorističke OVK, koja je imala podršku regularne armije Albanije i NATO snaga i avijacije

Cilj neprijatelja bila je kopnena invazija na KiM i presecanje veze između Đakovice i Prizrena

U prvim danima oko 200 graničara (mladih vojnika na redovnom roku) zadržalo je nalet oko 2.000 terorista OVK

Na vrhuncu borbi oko 2.000 naših boraca stajalo je naspram više od 6.000 neprijateljskih vojnika

Za odbranu otadžbine život je dalo 108 pripadnika Vojske Jugoslavije

Pored Košara, ključna je bila i bitka na Paštriku, gde je krajem maja slomljen drugi talas invazije uprkos stravičnom bombardovanju NATO avijacije

Neprijatelj nije ostvario dublji proboj ka unutrašnjosti KiM, a VJ se povukla tek po potpisivanju Kumanovskog sporazuma

– Već 14. aprila izgubili smo šestoricu vojnika koji su obezbeđivali kolonu autobusa s dobrovoljcima i rezervistima. Avioni NATO su ih uočili i gađali. Stradali su i momci koji su obezbeđivali raketni sistem “košava” – tokom izviđanja terena kod Komorana, komandir Boris Nikolić sa svojim odeljenjem naleteo je na protivtenkovsku minu. Petorica su poginula na licu mesta, a vozač je kasnije podlegao povredama na VMA – govori Antić, jedva zadržavajući suze.