FELJTON ONLAJN “Gospodari ’Dobričinog prstena’ “(34): MILAN LANE GUTOVIĆ – TO RAČUNAM U ŽIVOTNI CILJ

Ljudi mogu da smetaju na milion načina, ali da li će i uspeti da smetaju ne zavisi od njih, nego od mene. Uvek gledam da se namestim tako da mi ne smetaju, i uspevam u tome poprilično ‒ rekao je Milan Lane Gutović

Pravilnik o dodeli nagrade Dobričin prsten dopunjen je kada nas je, na veliku žalost, prerano napustio Nebojša Glogovac, u smislu da se može i posthumno dodeliti glumcu koji je preminuo u toj godini, i ta je mogućnost došla do izražaja i kada je reč o proslavljenom velikanu Milanu Gutoviću.

Možda on nije voleo film ali je film voleo njega

„Snaga i lepota glume Milana Gutovića izvirala je upravo iz njegove gospodstvene distance – kako prema životu, tako i prema onome što je bilo predmet njegove glume. A taj predmet svoje glume gradio je tako da je uvek imao razlog zašto se u datom trenutku živi. On je glumom davao odgovore sebi, a samim tim je uključivao i druge da s njim zajedno razmišljaju“, rekao je Dejan Mijač, u čijim je predstavama odigrao neke od svojih najboljih pozorišnih rola.

Branka Otašević je apostrofirala: „Ima nečeg pustolovnog u televizijskoj karijeri Milana Laneta Gutovića. Njegovoj umetničkoj radoznalosti i istraživačkom duhu kao da nije bilo dovoljno ono obilje višedecenijskog rada pred TV kamerama, s gotovo stotinu datih mu uloga. Spisku televizijskih drama, filmova i serija, zabavnih i dečjih emisija, dodao je, samoinicijativno, još jednu izražajnu formu, još jedan žanr, u kojem je, reklo bi se, stvarao prvenstveno za sopstvenu dušu, kao kompletan autor. Taj odabrani vid scenske igre bio je kabare, smeša duhovitosti i mudrosti, humora i satire, vrcavih dosetki i maštovitih pošalica, od kojih mnoge imaju dublje i dalekosežnije značenje.”

Radoslav Zelenović je istakao: „Iako je Milan Lane Gutović svojim glumačkim umеćem, kako je govorio, a mediji zabeležili, više od filma voleo scenu, odnosno pozorište, pa i televiziju, njegov trag u sedmoj umetnosti upečatljiv je i plodonosan. Ukratko, možda on nije naročito voleo film, ali je film voleo njega. Pre svega, kao umetnika kroz koga se kao medij rađa, javlja, postoji i opstoji. Neponovljivo. […] Ukupno 132 uloge, od toga 74 komedije i šest uloga koje se odnose na žanrovski druge oblike stvaralaštva.”

Poznat i po svojim antologijskim izjavama za medije, u jednom razgovoru osvrnuo se na Nagradu “Zoran Radmilović”, čiji je prvi laureat bio.

– Kazaću još ovo, a ti nemoj ništa da menjaš. Na dodeli Nagrade Zoran Radmilović bilo je dosta novinara i svi su beležili nešto, ali nisu zabeležili najvažnije. Najvažnije je da sam zadovoljan i da je to najveća nagrada u mom životu. Dobio sam je prvi i nju nije dobio ni veći ni manji glumac pre mene. Po mom ubeđenju, ta nagrada bi trebalo da bude primer onima koji dolaze posle mene. Primer kako to treba raditi. Ako se da nekome ko je loš, nisu dali samo nagradu lošem glumcu nego su dali i loš primer. Stvarno je šok za mladog čoveka kad vidi da nagrade dobijaju loši. Prema mom mišljenju, loš je svaki onaj ko nije veoma, veoma dobar. To su one nagrade dodeljene po raznim ključevima. Tada u mladom čoveku nastaje duboka, opaka sumnja u sistem.

Kada je o filmu reč, u vreme snimanja četvrtog nastavka Tesne kože Ljiljane i Siniše Pavića, ovoga puta u režiji Milana Živkovića, naslova koji je imao veliku popularnost i negativne ocene kritike, na novinarska pitanja o tome da li se na osnovu njegovog učešća u Tesnoj koži može reći da projekte ne deli na manje i više vredne u umetničkom smislu, odgovara:

– Ne znam da li ste čuli za Jovana Bulja, ali to je jedan saobraćajac koji je u Beogradu na raskrsnici regulisao saobraćaj. Radio je to sa toliko duha, da je išao čak i u London da pokaže londonskim policajcima ne kako se reguliše saobraćaj nego kako ni od čega može da se napravi nešto. Prema tome, ti mali projekti, komercijalni projekti, loši projekti, ne obavezuju i aktera da bude mali i loš.

Oči u oči sa sobom

Čuven po kabareima, govorio je i kako se opredelio za tu formu.

– Hteo sam da radim nešto novo i, pre nego što sam počeo, obišao sam kabaree u Francuskoj, Poljskoj, i zaključio da mi imamo mnogo više materijala za kabaretsku predstavu nego oni. […] To je divna forma pozorišta. Ako je dobar kabare, naravno, to je lepo, prijatno gledati. Šarenolikost sentenci i aforizama, rapsodija zvukova i kostima… Pre nego što sam počeo, obilazio sam kabaree po drugim zemljama. Recimo, u Parizu, jedan mršavi tip se pojavljivao na sceni i kaže: nekada je Francuska bila i ovo i ono, napravi pauzu, pa pita: a šta je danas, i koji trenutak zatim vikne: „Petak!“ Bio sam zanesen tim šalama, tim pozorištem, naravno, i devojkama odevenim tako da izazovu pažnju. I zamolio sam g. Jovana Ćirilova da mi dozvoli da u holu JDP napravim malu kabaretsku scenu. Bunuševac je koncipirao taj prostor i to je bio prvi kabare. Bio je veliki uspeh. Nisam se tu zaustavio, otišao sam u drugi prostor… Ali ta inficiranost kabareom držala me je i dalje. (…)Moj j je zadatak da se smejem eklatantnim primerima stupidnosti celog mog naroda. Da pokušam da ga dovedem oči u oči sa samim sobom, da vidimo šta je radio i šta je trpeo do sada.

Mediji s početka 1996. beleže i sledeće njegove reči:

– Čovek koji prati puku formu ponašanja, način ponašanja drugih ljudi, i sebe usklađuje s tim, iza sebe neće ostaviti delo, nego utisak. Ja ne bih hteo da ostavim utisak, hteo bih da ostavim delo, trag. […] Biti samo drzak – nije ništa, biti samo šarmantan – nije ništa, biti samo topao – nije ništa, biti samo loš ili dobar – nije ništa. A SVE je kad je to zajedno. Sve je dobro ako ima meru. Dozu. Jer otrov je doza. I život je doza. Moja veština, i svakog glumca, morala bi da bude u dozi, u meri. Veliki životni problem je mera, doza.

U intervjuu koji je maja 2020. dao za televiziju Beogradskog dramskog pozorišta bilo je reči i o predstavi “Sumrak bogova” Ivora Martinića (po Viskontijevom filmu), u režiji Jagoša Markovića. Reč je o ostvarenju u kome se kroz priču o jednoj porodici u osvit fašizma između ostalog preispituje mehanizam nastanka tog kancerogenog koncepta, odnosno, kako to kaže Hana Arent, banalnosti zla, a u kome je, bez mnogo reči, ali tako snažno, mirno a sveprisutno, blistavo odigrao barona Joakima.

– Taj baron Joakim je bio simbol jednog vremena kome je vek trajanja istekao. Nove snage, novi promašaji su bili na pomolu. I oni su tražili da oveštale forme privređivanja, sarađivanja s inostranstvom, utvrđivanja granica itd. budu prevaziđene. Žrtva tog novog vremena je, naravno, bio vremešni Joakim, i on je to platio glavom. Kao što su mnogi dolazak tog novog, u ovom slučaju fašizma i nacizma, platili glavom. Pri čemu ima i njihovih „zasluga“ za nastanak tog novog. […] Meni je proces rada na toj predstavi bio vrlo zanimljiv, bilo mi je inspirativno kako Jagoš radi, na koji način rešava neke zahtevne scene i tu dosta komplikovanu dramaturgiju.

Šojić

Na konstataciju da ga je obeležio lik Šojića i upitan da li mu je to teret, veli:

– Pa ja sam hteo da on bude toliko popularan. Nije se to meni slučajno desilo. Hoću da kažem ovo: mi se bavimo poslom u kome bi najveći neuspeh bio da me niko ne prepozna. Sad, kako će da me prepozna, na koji način, da li preko uloge Hamleta ili Otela, igrao sam i “Otela” u JDP, “Falstafa” u Narodnom pozorištu… Da li će da me prepoznaju po Falstafu ili po Šojiću, to, u stvari, i nije bitno. Smoktunovski je poznat kao Hamlet. Igrao još ko zna koliko uloga, ali je ta jedna uloga Hamleta učinila od njega toliko poznatog i popularnog, velikog umetnika. Piter O’Tul igrao je stotine, poznat po jednoj ulozi. I da ne nabrajam. Treba li meni da smeta to što sam pogodio cilj? A kad pogodiš cilj, promašio si sve ostalo. Potpuno je prirodno da ako me pamtite kao Šojića, nećete me pamtiti po ulozi Jaga u “Otelu”.

Upitan da li je duhovitost iz njegove vizure eskapizam, način gledanja na stvari, ili nešto treće, napominje:

– U Bibliji piše, kad je Bog napravio čoveka, on ga je napravio po svom obličju, a onda mu je kroz nos udahnuo dušu. Naravno, Bog je stvorio i lava, i tigra, i majmuna, i zeca itd., svinju je napravio dosta dobro. Ljudi koji se bave naukom su potvrdili da su svinje najzgodnije za eksperimente, jer su najsličnije čoveku. Razlika između svinje i čoveka je mala, ali svinji, za razliku od čoveka, gospod Bog nikad nije udahnuo dušu. Možda je to ta čar koju čovek ima u odnosu na druga bića, zašto životinje dolaze kod čoveka, zašto su dozvolile da budu pripitomljene i da se umiljavaju čoveku. Možda one, tražeći društvo čoveka, traže u stvari njegovu dušu. Ako jedan čovek od Boga ima dar koji mu je udahnut kroz nos, on to može da troši na razne načine. Eto, Šojić troši na način koji smo videli. Ima i drugih, koji to koriste da bi koristili, ili da ne bi koristili drugom čoveku… Ima ih koji ono što su od Boga dobili troše na neki drugi način, ali u svakom slučaju, duh mora da se pokaže negde, u nekom obliku. Kod slikara u kombinaciji boja, kod bitange u veštoj prevari… Ovako ili onako, ali, kažem, duh mora da se pojavi. Ja se bavim jezikom, govorom. Kombinacija mog govora i mog pokreta čine moje ponašanje na sceni. U tom ponašanju, u toj kombinaciji, u tom skladu ili neskladu, vi uživate ili se toga gadite. Moj zadatak je da proslavim dar koji sam od Boga dobio, i da vi uživate u tome. To sam ja uobrazio. Gospod dâ i neki drugi duh, ali ja se celog života borim, mučim i trudim, a u trudu ima i muke, da u tom dahu koji je gospod Bog meni poverio vi uživate. To računam u svoj životni cilj. E otprilike to bi trebalo da bude duhovitost.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Boris Isaković – radost igre, plemenitost duha”)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je i zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.