FIDEL KASTRO: Isterivanje pravde u katoličkom koledžu

DALI su mi ime Fidel – objašnjavao je kasnije Kastro – navodno zbog toga što je to religiozno ime koje znači da u čoveka koji ga nosi možete imati poverenje i lojalnost, da je on postojan u svojim uverenjima, odan prijateljima.

To je lepo, ali ja mislim da sam ja to ime Fidel dobio zbog toga što se kum moga oca zvao tako. Kad su krenuli na krštenje niko nije znao kako ću se zvati, dok kum Fidel Pino Santos, prijatelj moga oca, pred sveštenikom nije rekao da ću se zvati Fidel…

Kastrova majka Lina Ruz takođe je bila poreklom iz Galicije odakle su njeni roditelji došli na Kubu pre njenog rođenja. Tako je Fidel i po ocu i po majci „čisti Galjego“, što u Španiji, a i van nje, znači mnogo. Kad Španci za nekog kažu „galjego“, to je mnogo više od geografske i nacionalne odrednice. To će reći da se radi o čoveku tvrde glave, visprene i prepredene pameti, upornom, lukavom, hrabrom i neobuzdanom u svemu. I u tom detalju treba tražiti objašnjenje za Fidelovu ličnost, njegov buntovni karakter i njegovu „ludačku hrabrost“.

Objašnjenje njegove ličnosti treba tražiti i u genetskom nasleđu koje mu je ostavio otac Anhel, čovek neukrotiv, eksplozivan, nepredvidiv u svom ponašanju, ali radan i pravi gazda na svom imanju. Anhel, uprkos skromnom obrazovanju, svojim rukama i glavom osvojio je mesto pod kubanskim tropskim suncem i postao ugledan i bogat čovek u pokrajini Orijente.

Kad je stari Kastro ušao u poznije godine, a Fidel počeo da se bavi politikom, Don Anhel je imao pravu latifundiju: oko 12.000 hektara pod šećernom trskom, jedan mali rudnik nikla, stočnu farmu, veliku kuću u galicijskom stilu, štale i obore, svoje radnike na farmi. Računalo se da njegovo imanje vredi pola miliona dolara, što su onda bile velike pare.

A onda će doći Fidel i sve će to da ode „do đavola“, kako bi rekla njegova sestra Huanita, koja se zbog revoucije svoga brata „odmetnula“ sa Kube u Ameriku.

Sva deca Anhela Kastra, njih devetoro, doživela su duboku starost. Pedro Emilio je penziju dočekao kao činovnik na Kubi, dve sestre su živele u Latinskoj Americi, a najmlađa Huanita je nastanjena u SAD gde vodi politički rat protiv svog brata – „diktatora“.

Politikom su se jedino bavili Fidel i Raul, naravno ne računajući Huanitu, koja deluje u emigraciji, među antikastristima, a uz svesrdnu potporu i podršku Amerikanaca. Stariji Fidelov brat iz drugog braka njihovog oca, Ramon, ostao je vezan za zemlju, pa se i on na određen način bavi politikom, jer je i sam u upravljačkom aparatu revolucije.

„Naša porodica je bila velika i rekao bih srećna“, priča Ramon, dok razgovaramo na farmi Valje di Pikadura, čiji je on upravnik. „Svi smo pomagali na imanju, a u dane praznika bi svi posedali za velikom stolom na tremu. Naravno, naš otac je imao posebnu stolicu na čelu stola i obed je počinjao molitvom. Naša majka, koja je bila izuzetno vredna i pažljiva prema svima, održavala je vezu sa kuhinjom i poslugom i smirivala oca u njegovim strogim istupima prema deci“. „A onda su, nastavlja setno Ramon, „došla nova vremena. Stasao je Fidel i sve je krenulo drugačije. Počeli smo da se rasturamo, da strepimo šta će se desiti, kuda su otišli Fidel i Raul…“

RAMON, Fidel i Raul su krenuli u školu, završili su četiri razreda u Majariju, nastavili da uče u Santjagu, a onda je nastala prava drama. „Otac je čuo da pravimo probleme u školi“, priča Ramon, „pa mu je to došlo kao dobar izgovor da donese odluku da više i ne idemo u školu, da smo se opismenili i da je to dovoljno. Uprava škole je na tome takođe insistirala. Ja sam to jedva dočekao, jer me je više interesovala zemlja nego škola. Ne bih rekao da je to i Raulu teško palo, jer on školu nikada nije voleo. Ali, onda se Fidel pobunio…“

„Tačno je ono šta je napisano u novinama i knjigama“, priča Ramon, o Fidelovoj pobuni protiv oca. „On je onda imao desetak godina, možda koju više. Otišao je kod majke i rekao joj da on hoće da ide u školu, da ga u tome ne sprečavaju. Majka je bila uz Fidela. Njih dvoje su uvek bili bliski. Ali Fidel nije bio siguran da će majka uspeti da privoli oca da promeni odluku, pa joj je rekao još i ovo: „Kaži mu da ću mu zapaliti kuću ako me ne pošalje u školu…“

„Otac je bio jako besan“, nastavlja Ramon, „ali je sutradan popustio. Ne znam u kojoj je meri uticala na njega naša majka, ali verujem da je mogla da odluči i ona druga stvar – Fidelova pretnja. Stari je sigurno dobro znao da bi Fidel to mogao da uradi, hoću reći da zapali kuću i sve oko nje…“ Dom Kastrovih nije zapaljen i deca su otišla u Santjago de Kuba i upisala se potom u katoličku jezuitsku školu „Dolores“. To je, u stvari, bio viši stepen osnovne škole. Trojica braće su završila tu školu. Ramon je digao ruke od daljeg školovanja i ostao na imanju. Don Anhel se nije više opirao školovanju svoja dva mlađa sina Fidela i Raula, pa ih je poslao u najugledniju gimnaziju u Havani, takođe katolički koledž „Belen“, u kojem su se školovala deca najbogatijih Kubanaca. Fidelu je onda bilo 16 godina.

„Ne znam zašto sam upisao pravni fakultet“, ispričao je kasnije Kastro, „ali verujem da su na mene uticali drugovi i nastavnici. Stalno sam se sporio, dokazivao da sam u pravu, isterivao pravdu i kad treba i kad ne treba. Valjda zbog toga su mi govorili da sam `rođeni advokat`, da je pravo moje idealno opredeljenje. Izgleda da su me ubedili, da sam im poverovao…“

Za Fidelom je, prvo u koledž „Belen“, a potom i na univerzitet, stigao njegov mlađi brat Raul, koji će ga kroz ceo život – i u školi i na ulici, i u tučama i na slavljima, i u zatvoru i u revoluciji – pratiti u stopu, ali uvek iz senke i iz drugog plana. Sitniji od Fidela, uzdržan i odmeren, povučen i kapriciozan, on je zapravo bio ona „druga polovina“ ličnosti Fidela Kastra, njegova genetska dopuna.

SUTRA: BUĐENjE REVOLUCIONARNOG, PRKOSNOG I BUNTOVNOG DUHA