Zašto samo ljudi mesečare: Naučnici konačno otkrili kako je došlo do “greške u sistemu” mehanizma sna

Mesečarenje je jedna od onih pojava koje istovremeno deluju i poznato i potpuno bizarno. U najjednostavnijem smislu, to je trenutak kada osoba ustane, hoda, pa čak i obavlja složene radnje dok je i dalje u dubokom snu.

Iako se često prikazuje kroz filmove i priče kao nešto gotovo mitsko, nauka pokazuje da je reč o realnom, ali retkom poremećaju sna. Ono što ga čini posebno intrigantnim jeste činjenica da se gotovo isključivo javlja kod ljudi.

Ključ razumevanja leži u evoluciji

Mesečarenje pogađa oko 5 odsto dece i približno 1,5 odsto odraslih. Kod drugih životinja, iako postoje pokreti tokom sna poput trzanja šapa ili brkova, nije dokumentovano ponašanje koje bi odgovaralo pravom mesečarenju – hodanju, ustajanju i snalaženju u prostoru.

Stručnjaci smatraju da ključ za razumevanje ove pojave leži u evoluciji i načinu na koji su spavali naši preci. David R. Samson, evolucioni antropolog sa Univerziteta u Torontu u Kanadi i autor knjige The Sleepless Ape: The Story of Sleep in Human Evolution, objašnjava da su ljudi verovatno jedinstveni po ovom fenomenu upravo zbog načina na koji se naš sistem sna razvio.

Šta se dešava u mozgu tokom mesečarenja

Mesečarenje se najčešće javlja tokom dubokog NREM sna. U tom stanju dolazi do svojevrsne “podeljenosti” u mozgu: delovi zaduženi za pokret i osnovnu aktivnost mogu da se aktiviraju, dok oblasti odgovorne za svest, pamćenje i racionalno razmišljanje ostaju “isključene”.

Zbog toga osoba može da deluje kao da zna šta radi – da hoda, otvara vrata, pa čak i da se kreće kroz prostor pun prepreka – iako zapravo nema svest o tim postupcima.

Samson to opisuje kao stanje u kojem “telo može da se kreće pre nego što budni um u potpunosti stigne”.

Zašto se to ne dešava kod životinja

Prema objašnjenju naučnika, ključna razlika je u tome gde i kako spavaju životinje. Većina primata spava na visini – na granama drveća, u dupljama ili na platformama. U takvim uslovima, ustajanje i hodanje u snu bilo bi izuzetno opasno i verovatno smrtonosno.

“Selektivni pritisak bi bio veoma jak”, navodi Samson, objašnjavajući da bi se takvo ponašanje brzo eliminisalo evolucijom.

Kod ljudi je situacija bila drugačija. Kako su se naši preci sve više oslanjali na zajedničko spavanje u grupama, u skloništima i uz vatru, razvilo se ono što naučnici nazivaju “sistemskim okruženjem sna” ili “sleep shell”. Takvo okruženje pružalo je zaštitu i smanjilo rizik koji bi mesečarenje inače nosilo.

Zbog toga se smatra da je u pitanju primer tzv. “opuštene selekcije” – situacije u kojoj osobine koje bi inače bile eliminisane mogu da opstanu jer ih okruženje ne kažnjava dovoljno strogo.

“Greška u sistemu”, a ne evolutivna prednost

Za razliku od osobina koje su se razvile jer donose neku korist, mesečarenje se ne smatra adaptacijom. Stručnjaci ga opisuju kao “grešku u sistemu” složenog mehanizma sna.

U ljudskim uslovima, gde je noćna opasnost manja zahvaljujući društvenoj organizaciji i skloništima, ta greška nije nestala kroz evoluciju. Drugim rečima, ono što bi kod drugih primata verovatno bilo fatalno, kod ljudi je moglo da opstane jer su se promenili uslovi života.

Šta se vidi spolja, a šta se dešava iznutra

Jedan od najneobičnijih aspekata mesečarenja jeste potpuni raskorak između ponašanja i svesti. Osoba može delovati smireno, organizovano ili čak svrhovito, dok zapravo nema nikakvo sećanje na događaj.

Prema Samsonu, to je jedna od najvažnijih karakteristika mesečarenja: spolja može delovati haotično, ali iznutra može imati emocionalno i narativno potpuno smislen kontekst.

Genetika i faktori rizika

Mesečarenje se često javlja u porodicama, iako ne postoji jedan specifičan gen koji ga uzrokuje. Radi se više o sklonosti ka veoma dubokom snu iz kojeg je teško “probiti se” do budnosti.

Češće se javlja kod dece, kada je duboki NREM san najizraženiji, a mehanizmi sna još nisu u potpunosti stabilni.

Statistike pokazuju da deca bez porodične istorije mesečarenja imaju oko 22 odsto šanse da ga iskuse. Ako jedan roditelj mesečari, rizik raste na 47 odsto, a ako oba roditelja imaju tu sklonost, taj procenat ide do 61 odsto.

Pored genetike, na pojavu mesečarenja mogu uticati i spoljni faktori kao što su nedostatak sna, stres, groznica, alkohol, određeni lekovi i poremećaji poput opstruktivne apneje u snu.

Ranjivost koja je opstala kroz istoriju

Iako deluje kao neobična i potencijalno opasna pojava, mesečarenje je opstalo upravo zato što u većem delu ljudske istorije nije bilo dovoljno “kažnjavano” kroz prirodnu selekciju.

U savremenom svetu, ono se najčešće posmatra kao zanimljiv, ali benigni poremećaj. Ipak, stručnjaci upozoravaju da može biti i znak drugih problema sa snom, pa ga ne treba potpuno ignorisati.

(Popsci)