FAMOZNO: UČITI, UČITI I NE NAUČITI

Čim sam ugledao naslov, odmah mi je bilo jasno da je najnovije pismo jednog profesora studentima pravi must read, sledstveno sam – da bih se obavestio (i potom obavestio javnost) – šta bi to tačno studenti trebalo da uče (i nauče) od Đinđića, uronio u tekst „bremenit“ pompeznim, šatro epskim, trogatelno-plačevnim jezikom, koji mi već decenijama ide na qwrz, a koji je glavna alatka ovdašnjih katastrofalnih politika.

Lično mislim da bi mnogo bolji naslovni savet od saveta: „Učite od Đinđića“ bio savet: „Učite kao Đinđić“, a da bi još bolji savet bio: „Pokušajete da mislite kao Đinđić“ – jer se tokom dvadeset i tri godine ovdašnja politička realnost toliko promenila da se od Đinđića – od bilo koga, uostalom – o tome ništa ne može naučiti. Ali dobro, ajde.

„Đinđić nas je učio“ – piše Prijatelj – „da se velike promene ne događaju evolutivno, mirnim prerastanjem jednog sistema u drugi. One zahtevaju diskontinuitet.“ (Ajde ti napravi diskontinuitet s Koštunicom za vratom.) „Vi danas ne tražite da ovaj režim postane ‘malo bolji’ ili ‘malo pravedniji’. Vi tražite promenu sistema vrednosti. Izbori čije raspisivanje čekamo će biti gori od onih pre i zato ponavljam: jedini način da promenimo sistem je da sami raspišemo izbore.“

Pre svega: Đinđić nikad nikog nije učio, nego je – kad je naučio šta je trebalo naučiti – politički delovao. Ali da se Đinđić nekom zgodom najeo gljiva ludara i odlučio da „nas“ (jebo ja nas) uči, sigurno „nas“ (jebo ja opet nas) ne bi učio da je „najbolji način da promenimo sistem da sami raspišemo izbore“. A evo zašto ne bi (što reko Blic). Zato što su izbori koje ne raspiše nadležna institucija i na kojima ne učestvuju registrovane političke partije jedan ogroman qwrz od ovce koji završava u dupetima raspisivača, jer tako uvek završavaju svi projekti neorganizovanog seljačkog voluntarizma.

Pročitali ste „neorganizovanog“, pa ste se verovatno zapitali kako izgleda „organizovani“ seljački voluntarizam. Evo odgovora: Ovako „kako nikad ovako nije bilo“. Ni tokom kampanje „Srbija na dobrom putu“ – cinik bi dodao: „U Đinđićevu smrt“ – Đinđić nikog nije učio nego je nastojao (mestimično i uspevao) – ne da promeni „mentalitet“ ili „nacionalnu svest“, za šta su ga nabeđivali cincarsko-kalburski teoretičari – nego da ljude potakne da drugačije gledaju na stvari, da sopstvenim misaonim naporima uvide da problem nije u onom kako ga vidimo, nego u načinu na koji to gledamo.

Sve u svemu, saveti Prijatelja studenata zvuče kao da ih je pisao neki Lompar sa „obrnutim predznakom“. Kao neprijatelj mog neprijatelja, Lompara, Prijatelj studenata je moj prijatelj, ali prijatelju ipak moram da kažem da to što sa „obrnutim predznakom“ piše (i savetuje) nije daleko odmaklo od Lompra, a pogotovo ne od Lomparovog animističkog jezika.