FAMOZNO: TEORIJA I PRAKSA

Rredovno završavaju kao „ovo što nikada ovako nije bilo“, ili još gore: kao političke pozadine atentata. Neki će od vas sad garant pomisliti: šta sad ovaj kenja? Koga on zajebava? Ako politička teorija, kako tvrdi, nije ni od kakve pomoći u svakodnevnoj politici, kako je moguće da praktična politika bez oslonca u političkoj teoriji redovno biva (u najmanju ruku) neuspešna.

Previše je ovo apstraktno, pa ću konkretizovati stvar i poslužiti se opipljivijim primerom. Valjda nikom ne treba dokazivati da papirnati aerodinamični proračuni nemaju nikakve vidljive veze s „boingom 737“, ali da bez tih teoretskih proračuna „boing 737“ naprosto nije moguć.

Avaj, zahvaljujući „našim posebnostima“ – kojima ću posvetiti jednu kolumnu, a možda i mini-serijal – u Srbiji se već pred kraj XIX veka ustalilo mišljenje da je politička teorija „za protivnici“, a od tog mišljenja do mišljenja da su i „zakoni za protivnici“ bio je samo jedan korak.
Bilo je čak i mišljenja izricanih u knjaževskoj kozačkoj skupštini – mislim da sam jednom već pisao o tome – da nama Srbima zakoni uopšte i ne trebaju, da su oni potrebni trulim i pokvarenim zapadnjacima, a ne nama prepoštenim i predobrim Srbima, koji znaju svaki red.
Bilo je čak i mišljenja – mislim da ga je izrekao isti jurodivi prota-poslanik koji je tvrdio da Srbima ne trebaju zakoni – da nama Srbima ne trebaju čak ni pare jer da mi (jebo ja nas) nismo gramzivi kao „pleme Izrailjevo“.

I tako smo s protokom vremena, mic po mic, došli do toga da nama Srbima ne treba ni realnost koja se, valja i to napomenuti, percipira i obrađuje apstraktnim teorijskim mišljenjem.

Sad prelazimo na konkretan primer drastičnog, namernog nejebavanja političke teorije, sumanutih poteza proisteklih iz tog nejebavanja i posledičnog najebavanja zbog nejebavanja realnosti.

Upotrebio sam izraz „namerno nejebavanje“ zato što sam siguran da su junaci naše današnje kolumne (i mnogih drugih kolumni) Koštunica i JexS Tadić bili upoznati s temeljnim principom političke teorije koja kaže sledeće: suverenitet je moguć jedino kao vojna i policijska kontrola nad ovom ili onom teritorijom. Ode vojska, ode policija, ode suverenitet.

Napred pomenuti junaci su sa indignacijom odbili da percipiraju, kamoli da priznaju, realnost koja je, fakat, bila prepuna mračnih slepih ulica, Gordijevih čvorova i teških političkih problema kojima ni jedan ni drugi nisu bili dorasli. (Istini za volju, nisu bili dorasli ni mnogo lakšim.)

Ali zato su bili dorasli mnogo glupljim. Iako je kao vajni doktor prava morao znati da Ustav Srbije važi – i to ne uvek – isključivo unutar teritorije Srbije, Koštunica je sklepao preambulu kojom je Kosovo teoretski vratio pod srpski suverenitet.

Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.