I ovoga bi puta prošli test. Bili bi, štaviše, sasvim u pravu – Kosovo u teoriji zaista jeste sastavni deo Srbije – ali to ne znači da ne bi dobili karu, koju su uostalom višekratno dobijali.
Neki cinik je rekao: kasno teorija na Kosovo stiže. A evo i zašto. Ako se umesto na političkim teorijama politika zasnuje na lažnim mitovima, „istorijskim pravima“, rodoljubivim epskim pesmama, čvrstini uverenja da mi možemo i ono što ne možemo i da nam zato niko ne može ništa jer smo jači od sudbine, takva politika neminovno završi updrom u čabar.
Posle uprda su džaba krečenje pozivanja na „međunarodno pravo“ – koje ionako niko ne jebe 2% – džaba dokazivanja da u preambularnom ustavu piše da je „Kosovo naše“, redosled stvari je ireverzibilno poremećen. Zbog napred pomenutih zanemarivanja političke teorije i igranja za pretpolitičku raju, teorija neće da upadne u praksu.
Da li se bar posle proglašenja nezavisnosti „lažne države“ pribeglo kontroli štete u saglasju s racionalnim političkim teorijama i praksama? Ma jok. Ma kakvi. Umesto da Srbija postupa kao što je u sličnoj – u stvari komplikovanijoj – situaciji postupio Kipar, koji se suočio se identičnim problemom, otac ljotićevske invencije Koštunica surovo je kaznio Kosovo tako što je popalio strane ambasade i demolirao Beograd.
Moram reći da je Koštunica, iako izgleda kao baksuz – iako u suštini to i jeste – u stvari dete sreće. I to dvostruke. Ponajpre zato što niko u ondašnjem srbskom pravosuđu nije imao muda da protiv napred pomenutog podnese krivičnu prijavu za državni terorizam, potom je imao još veću sreću što nije bio crnac, Arapin ili bar Čečen.
Jer da je bio crnac ili Arapiin, ne bi prošlo mnogo vremena od paljevine američke ambasade, a na nebu nad Beogradom bi se pojavio USAF dron i… Znate priču. Ali jbg, belačka solidarnost. Ne ide, brate, gađati navođenim projektilima bele satrape koji žive u varoši udaljenoj dva sata leta od Pariza.
Nego, hajde mi da vidimo šta su u sličnoj, praktično komplikovanijoj situaciji uradili Kiprani, a što smo mi propusti da uradimo. Evo šta, iako su, naravno, kao i mi stajali (i stoje) na teorijskom stanovištu da je otcepljeni sever Kipra – inače priznat samo od Turske – neotuđivi deo Republike Kipar, autohtonim turskim Kipranima u praksi nikad nije uskraćivano pravo na kiparsko državljanstvo, kiparski pasoš, socijalno osiguranje i pravo na rad u južnom delu ostrva.
U takvoj, koliko-toliko snošljivoj atmosferi – šta je tu ko o kome mislio, sami bog zna – sve vreme su trajali pregovori o ponovnom ujedinjenju Kipra, koji su – vo vremja kad sam tamo bio bašelčija – rezultirali referendumom na kome je većina turskih Kiprana glasala ZA ponovno ujedinjenje, a većina Grka PROTIV.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
