FAMOZNO: SNAGA FAMOZNOG

Eh, zašto. Prvi i glavni razlog je službena dužnost džaba molera. Da nisam u radnoj obavezi da u znoju lica svog pišem naše današnje kolumne, savršeno bi me boleo qwrz za Ćosića, Lompara i njihove živote i radove, pogotovo u poslednjih deset godina otkako sam povezao stvari, video šta se iza brda valja, depolitizovao se, usvojio besplatne pouke svetosavskih kuvarica – „Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu promijeniti, hrabrosti da promenim ono što treba i što se može promijeniti i mudrosti da razlikujem to dvoje“ – i potpuno se posvetio svom pravom pozivu, književnosti.

Pisac hoće da kaže da nema nikakvih iluzija da će svojim javnim famoznim delovanjem, tj. snagom famoznih argumenta (zašto ne i zajebancije, ponekad i napušavanja) „raskrinkati“ smušene, seosko-metafizičke ćosićevsko-lomparovske bapske motivacione priče koje ovo društvo – da ne kažem baš „naš narod“ – guraju sve dublje u depopulaciju, samoizolaciju i socijalnu involuciju.

Imao sam, svojevremeno, dovoljno hrabrosti – mada bi bilo bolje napisati „političke volje“ – da se u granicama svojih skromnih mogućnosti uključim u napredni pokret koji je hteo da promeni ono što je trebalo, što se moglo (i što se još može) popraviti. Možebiti da bi mi hrabrost – alternativa politička volja – potrajala do današnjeg dana da se nije pokazalo da „naš narod“ plebiscitarno neće da promeni ono što je ko od šale mogao promeniti.

Kad su složna braća – koja su zamršenim putevima izašla iz Ćosićevog ušljivog šinjela – videla da naš narod nije voljan da menja ni svoje puteve ni ono što je mogao da promeni, braći nije trebalo dugo da metkom uklone poslednju prepreku – Đinđića – i da našem narodu vrate stari poredak. Kojim naš narod uopšte nije bio zadovoljan. Ne zato što je narodu teško ugoditi – a fakat, jeste teško – nego zato što su večita očemerenost i paralizujuće resantimansko nezadovoljstvo – za koje pre neki dan nađoh odgovarajuću staroslovensku reč „čegrst“ – trajno stanje kolektivne narodne psihologije.

Koja (psihologija) nije urođena „našem narodu“, nego je još u drevna vremena – uz sasluživanje crkve – upumpana spolja, agitacijom Ćosićevih i Lomparovih preteča, pa onda vekovima prenošena s kolena na koleno, sve do naših dana, u kojima na histeričnoj političkoj sceni nema – ili je ima u homeopatskim tragovima – ni „p“ od bilo kakve politike koja nije utemeljena na ćosićevsko-lomparovskim kabinetskim politikama neprihvatanja onoga što se ne može promeniti i satiranja u nastojanjima da se promene stvari koje se ne mogu promeniti.

Da bih stekao uvid u postuprdučabarna smatranja Mila Lompara i obavestio se šta sad sanja i šta mu se događa, pronašao sam u bespuću internetske zbilje snimak gostovanja na nekom televizoru / u podkastu, emisiju pažljivo pogledao i našao temu naše sledeće kolumne.