FAMOZNO: RUPA U STVARNOSTI

Podastirem dokaz prvi. Sve rasprave – ne samo političke nego i kulturološke i sportske – u Srbiji se odvajkada vode u duhu idealističke filozofije Hegelove pijačarke, što će reći da srbski pijačari/ke (svih boja) na svaku argumentovanu primedbu, npr. „Tvoja politika (ili štagod) je mućak“ – imaju spreman kontraargument, koji glasi: „Ti ćeš da mi kažeš da je moja politika (ili štagod) mućak, ti čija je majka kurva, a čiji je deda bio saradnik ustaša!“

Dokaz drugi. Kad god se Srbi (svih boja) suoče s realnošću, pa ako se realnost slučajno drzne da ne izađe u susret srpskim snovima, željama i nadama, onda bude zlo i naopako po realnost. U takvim situacijama Srbi ladno „odjebu“ realnost, a biva i težih kazni, poput demonstrativnog odsecanja qwrza pred licem realnosti, pa neka posle realnost gleda šta će i kako će.

Budući da su frontalni sukobi sa realnošću rezultirali odsecanjima previše qwraza – što je ugrozilo natalitet – neki Srbi su promenili strategiju i počeli da traže rupe u stvarnosti kroz koju će se uvući u stvarnost i iznutra je privoleti da radi za „našu stvar“ i da se htela – ne htela upodobi srpskim naumima. Na tom poslu Srbima naruku ide viševekovno iskustvo s pronalaženjima rupa u zakonu. Jedan od najupornijih pronalazača rupa u stvarnosti je moj dopisni prijatelj, Prijatelj Studenta, koji u vikend Danasu već mesecima kopa rupe kroz koje bi N. N. izvođači trebalo da uđu u realnost i preudese je u skladu sa Prijateljevim političkim idejama, koje, istina, nisu loše, ali na koje loša realnost ne daje ni pet sitnih para. U poslednjem vikend Danasu Prijatelju se pridružio Dragan Vukićević, koji je u tekstu apokaliptički naslovljenom „Kako su studenti stigli do Evrope i otkrili da je nema“ odsekao kolektivni qwrz u znak protesta što Evropa nije ispunila želje i zahteve delegacije biciklista koja je prošle godine otišla u Strazbur, obratila se Evropi „argumentima, dostojanstvom i upornošću“, na šta je Evropa ostala „učtivo nezainteresovana“ i nije ispunila želje biciklista.

Biciklistički poduhvat je – glagolji Vukićević – „u političkom smislu zasad ostao bez odgovora“, ali (biciklisti) sada bar „znaju da su pomerili granice mogućeg“. Moja neznatnost nije saglasna s tom tvrdnjom, čvrsto uverena da, ako su biciklisti i pomerili neke granice, onda su to bile granice političkog diletantizma u kombinaciji sa vajkadašnjim imbecilnim, bezbroj puta dosad dokazano sublesastim, očekivanjima Srba (svih vremena i boja) da će umesto njih neko drugi obaviti posao koji su naumili.

Evropa koja – uprkos tome što ju je Vukićević odjebao – kako-tako još uvek postoji, ne radi sa tzv. fizičkim licima, pogotovo ne radi na emocije i radi scenskog efekta. Evropa – a i sve uređene zemlje – rade isključivo sa legitimnim političkim entitetima, svejedno da li su vlast i opozicija. A ni tada ne ispunjava želje.