Moja se, inače, neznatnost na odmorima ne odmara od pisanja – koje me relaksira i održava u spisateljskoj formi – nego od prelistavanja e-štampe i redovnih inspekcija najtoksičnijih portala koje su teška muka mom duhu. U tom smislu sam uoči povratka na radni zadatak prelistao e-štampu, izvršio inspekciju najtoksičnijih portala – sve usual suspect do usual suspecta – i ustanovio da u Srbiji, medijskom zapadu istoka i istoku zapada, nema ništa novo.
Što ne znači da nije bilo baš ničeg novog pod srbskim Suncem. Daleko od toga. Pre izvesnog vremena se konačno ostvario vekovni san Srba svih i svuda o dolasku neočekivane sile koja dolazi niotkuda i rešava stvar. Doduše, ova sila nije došla niotkuda, nego sa Svete Gore, konkretno iz manastira Vatoped. Dosad ste sigurno dokonali da ciljam na prispeće Pojasa Presvete Bogorodice, za koji je Informer preko cele naslovne strane ustvrdio da – citiram – „donosi spas Srbiji“, što je sitnijim podnaslovnim slovima potvrdio i određeni protojerej Đorđe Stojanović, verovatno redakcijski duhovnik, koji je sa Informerovog amvona blagovestio da „ništa ovde više neće biti isto, da ćemo videti da će ova zemlja posle posete Presvete Bogorodice biti drugačija“. Svaka čast Bogorodici i pojasu, ali tvrd vam stojim da će sve ostati isto.
Bilo je, naravno, više nego predvidivo da će i „poseta“ Pojasa Presvete Bogorodice izazvati srpske podele. Iz levog krila Euromahale začuli su se glasovi da je pojasopoklonjenje „fetišizam“, da je to povratak u srednji vek, da pojas nije autentičan i sve tako nešto i sve u tom stilu. Na šta je društvenomrežno sveštenstvo, monaštvo i verništvo saborno odgovaralo da je pojasova poseta „trijumf vere i potvrda nacionalnog identiteta“, što je tvrdnja s čijim se identitarnim delom Bogorodičin (i Božiji) sin ne bi složio, iz razloga koje sam ovde stotinama puta objašnjavao, a ne bih da se ponavljam.
No, dobro. Hajde prvo da razmotrimo pitanje autentičnosti (koja je veoma sumnjiva). Opštepoznato je da su širom katoličkog i pravoslavnog sveta – protestantizam je ukinuo tu praksu – u opticaju desetine tona iveraka sa Časnog krsta i hiljade eksera kojima je Isus zakovan na krst, a negde sam pročitao da se negde čuva i fioka u kojoj se čuva Presmrtni znoj Gospodnji. U stvarima relikvija nije bitna autentičnost, nego delotvornost. Skupa sa ikonama, relikvije konkretizuju nemislivi pojam boga i onima koji u njih veruju ponekad donesu i isceljenje, koje, međutim, ne treba pripisivati emanacijama spasonosnih relikvijarnih energija, nego čvrstini lične vere onih koji u relikvije veruju.
Naglašavam „lične“, da bih po ko zna koji put podsetio da Bog uvek radi s pojedinim ličnostima, nikad s kolektivima.
Pretpostavljam da su se VIP ličnosti iz Kitaj Goroda i Slavskog Pojasa, Bogorodičinom pojasu poklonili inkognito, preko reda, a da su sitnije ribe pljuckavice bile učesnici prvenstva Srbije u dužini čekanja u redu, po principu: što duže čekaš, veću blagodat dobiješ.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
