„Pomolimo se i za one koji nisu sa ‘dobroj’ (tako piše) voljom tumačili dolazak Časnog pojasa“, ispod podnaslova patrijarhova fotografija, ispod fotografije poduža svjatejša homilja o potrebi da savladamo pravedni gnev prema nedobronamernima i da se i za takve molimo.
Nije problem – bar ne nerešiv – to što su u Srbiji manje-više svi polovično u pravu, tako da Srbija ponekad liči na koloniju klonova krleta22. Ali jeste problem – i to izgleda nerešiv – to što jedna polovina Srbije misli da je sto posto u pravu, a da je druga polovina sto posto u krivu; bilo je o nečem sličnom reči u našoj jučerašnjoj homilji.
Ateisti i agnostici su polovično u pravu – a to im pravo garantuje i Ustav – kad misle da je Prečasni pojas fetiš – to je stvar ličnog mišljenja i afiniteta – ali nisu u pravu kad javno omalovažavaju „reke ljudi“ koje se, pritom nikom ne smetajući, „slivaju“ u Hram Svetog Save, jer je i to stvar ličnog izbora i afiniteta.
Općepoznato je moje žestoko protivljenje svim vrstama javne, invazivne pobožnosti, svakovrsnim karnevalizacijama, estradizacijama i spektakularizacijama religije koje, obrni-okreni, zavšavaju u sekularizaciji, ali ne u pozitivnoj sekularizaciji odvojenosti državnih i crkvenih poslova i dana, nego u sekularizaciji – čitaj profanaciji – stvari koje treba da ostanu sakrivene od seculuma (svijeta i vijeka).
Nevolja je što Rotopalankin kolegijum nije poslušao patrijarha i odao se postu i molepstviju za one koji nisu bili „dobre volje“ glede Prečasnog pojasa, nego je na stub srama nabio – a ja zbog toga nabijam kolegijum na qwrz – čoveka dobre volje, po mom sudu jednog od najboljih živih pravoslavnih teologa, Vuleta Milićevića, koji igrom slučaja nije po volji patrijarha. Lep primer simfonije Rotopalanke i crkve, šta reći.
Milićević se prema strogom, ali pravednom strašnom Rotopalankinom sudu, ogrešio o Prečasni pojas, jer se na nekom televizoru – pazi sad – „nije ogradio od sporne ocene da je poštovanje velike hrišćanske svetinje fetišizam“.
Milićević jeste nekoliko puta govorio – on kao istoričar crkve zna šta govori, a moja se neznatnost s njim slaže – da u kultovima relikvija, inače nastalim tek u IV veku, ima elemenata fetišizma, kojih, fakat, ima, ali u čemu nema ničeg zazornog jer fetiši nisu – kako se u Srbiji uobičajilo smatrati (i praktikovati) – gaće pevaljki sa Ibarske magistrale izložene na Only Fansu ili čak uživo, nego „svaki predmet za koji se veruje da u njemu prebiva duh“, a kad se u to veruje – i za one koji u to veruju – duh u tom predmetu i prebiva.
A tamo gde prebiva duh, vlada mir, kakav sam davnih godina osetio kad sam se pukim slučajem – u poseti manastiru Pantelejmon beše došao neki ruski mitropolit, pa su njemu u čast izneli relikviju – poklonio moštima Sv. Pantelejmona, kakav nisam osetio – naprotiv, osetio sam suprotno – posle posete Prečasnog pojasa Srbiji.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.