Dvadeset i šesti 5. oktobar po redu posle Petog oktobra iz dvehiljadite, posle koga, navodno, nije osvanuo 6. oktobar, koji – ni 5. ni 6. oktobar – neće biti teme naše današnje kolumne, kao što nisu bila ni prošlog 5. oktobra.
Ali ako meni nije tema, ima kome jeste. Dačiću na primer. Ne kaže uzalud „naš narod“: koga su zmije ujedale, taj se i guštera plaši. Kao čovek iz naroda i poklonik narodnih mudrosti, Ivica Dačić – koga je petooktobarska guja nakratko ujela za srce (dok mu JexS Tadić nije „obajao“ ranu) i koji na predstojećim izborima nastupa pod sloganom „faktor stabilnosti“ – osetio se pozvanim da na nekom predizbornom skupu preventivno izjavi da je 5. oktobar bio „najveće iznevereno očekivanje i najveća prevara u istoriji Srbije“ i poručio da „ne smeju da dozvole novi 5. oktobar i pobedu blokaderske liste“.
Saglasan sam s „faktorom stabilnosti“ da je Peti oktobar bio velika prevara, ali Faktor Stabilnosti je poslednji koji bi trebalo da se žali – i plaši novim 5. oktobrom – jer su petooktobarski prevaranti, znate na koje mislim, česti su gosti Famoznog, sačuvali državni kontinuitet s režimom u kome je faktor bio portparol i bitno doprineli da i u prevarantskom i svim potonjim režimima solidno avanzuje.
Umesto dvadeset šeste petooktobarske komemoracije, teme naše današnje kolumne biće kolumna naše prijateljice, čuvene političke filozofkinje Jasmine Lukač, i (verovatno u sutrašnjem broju) ko zna koje po redu pismo našeg prijatelja, prijatelja studenata, dobronamernika koga sam u poslednje vreme zapostavio, čija pisma, grešna mi duša, nisam redovno čitao, a kako stvar stoji, izgleda da njegova pisma nije čitala ni protestna studentarija, kojima su primarno upućena, ali o tom – potom.
Najpre Lukač. Jedan od prijatelja iz moje kafanice onomad mi je skrenuo pažnju na recentnu kolumnu naše prijateljice Lukač, ja sam pak – znajući da i moj kafanski prijatelj filozofkinju čita isključivo u slučaju krajnje nužde – zaključio da u inkriminisanom tekstu mora biti nečeg znakovitog, pak sam u bespuću internetske zbilje pronašao tekst naslovljen – pazi sad – „Vučićev režim bez Vučića“ – i podvrgao ga kritičkoj metodi „close reading“.
„Vučićev režim bez Vučića“, to mu dođe kao mačka bez brkova ili – još bolje poređenje – ćevapčići bez mesa. Živo sam se zainteresovao šta je spisateljica htela (a po običaju nije umela) da kaže. Šta je, recimo, htela da kaže rečenicom istrgnutom iz konteksta – što ništa ne menja na stvari jer su sve rečenice u smušenom tekstu izvan bilo kakvog konteksta – citiram: „Kao i u zreloj fazi Titovog režima, Vučić može biti bez formalne uloge, režim će ipak nastaviti da traje“.
Kao što sam u drugom pasusu bio saglasan s Faktorom Stabilnosti glede petooktobarske cincarsko-kalburske prevare, tako sam glede trajnosti režima saglasan s Lukač. Uz napomenu da sam i s faktorom i s Lukač saglasan sa obrnutim predznakom. Ali zbog karakterološkog prekardašivanja o tome detaljnije u sutrašnjem broju.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
