FAMOZNO: KULTURA MONOMANIJE

Prednost monomanije sastoji se u tome što krajnje pojednostavi stvari i monomane oslobodi napornog posla percipiranja i analize realnosti. Manama je legion ime. O manama ćemo kasnije.

Sada ćemo o prividnim prednostima. Tipičan je primer svojevremenog sabornog monomanskog oduševljenja Miloševićem – koji je dočekan kao spasilac Srba svih i svuda, koji su sudbinu stavili u njegove ruke – posle kog (oduševljenja) nam se bog rugao jer smo gorko jadikovali zbog sranja koje je napravio.

Po svemu sudeći, izgleda da nismo dovoljno jadikovali, a sasvim je sigurno da nismo izvukli nikakvi pouku iz serije sranja, jer da jesmo, bar bi se deo ovdašnje javnosti koja se smatra evropskom i građanskom usprotivio i usprotestovao kad je Koštunica sutradan posle petog oktobra otvoreno rekao da namerava da „očuva“ državni kontinuitet s Miloševićevom dibidus razvaljenom državom.

Niko se nije usprotivio, još je manje usprotestovao. Zahvaljujući monomanskoj logici „samo da ovaj ode“, kad je otišao Milošević, usledilo je monomansko oduševljenje Koštunicom, koji je tada – ako AI ne laže, a ne vidim zašto bi lagala – imao podršku 83% srbskog građanstva i seljaštva, jedva malo manje od Kim Džong Una.

Jeste za Koštuničinog sve u Srbiji bilo tiše, jeste sve bilo nekako mirnije, ali svako s iole mozga je mogao videti u kome će (populističkom) pravcu stvari krenuti, kad je Koštunica – umalo, grešna mi duša, ne napisah Kim Džong Un – u sabornom društvu Bećkovića, sa sve prstima uturenim u bratska dupeta, cupkao ispod bine na kojoj je na sabornom novogodišnjem dočeku (neke već Nove godine) pevala srpska majka, Ražanatović.

„Zanimljivo je“ – pripoveda dalje AI – „da je pozitivno mišljenje o Koštunici tada imalo čak 78% pristalica SPS i 85% pristalica SRS.“ Da li vam ova statistika nešto govori bar sada, ako vam već ništa nije govorila vo vremja ono? Da li vam je bar sada jasno – ako vam već nije bilo jasno 2012 – zašto je bilo neizbežno da se Vučić uspentra na vlast? Zašto je bitno da li vam je to jasno, biće tema neke od naših sledećih kolumni.

Dijumvirat Koštunica – Tadić je već negde oko 2008. zaglavio u ćorsokaku političke inercije, beizdejnosti, Koštuničinih mrsomuđenja o Minervinim sovama i Tadićevih špricanja krava po srpskim selima.

Jesu Tadić i Koštunica davali sve od sebe da Ćosićevu ideologiju i Miloševićevu politiku ovoga put sprovode na „građanski“ i „demokratski“ način, ali takva se ideologija i takva politika na takav način jednostavno sprovoditi ne može, sledstveno je na prvim sledećim izborima onih 78% espeesovaca i 84% radikala – plus beli listići, plus deesesovci – glasalo za Tongu Nikolića i ubrzo izazvalo jednu od najvećih monomonija u bogatoj istoriji srpskih monomanija, o kojoj se podrobnije možete obavestiti u ponedeljak.