FAMOZNO: KULTURA KRITIČNIH MASA

Neumrla vera (i nada) u moć kritičnih masa zajednička je svim političkim Srbijama, svim Srbijinim alotropskim modifikacijama i svim njenim političkim bojama (a spektar im je ime). Pregled naše novije istorije kritičnih masa započećemo osvrtom na najkritičniju masu, uzrok mnogih potonjih masovnih pičvajza, onu koja se okupila – je li moglo drugog dana – na Vidovdan 1989. na Gazimestanu.

Mora da je pogled na ustalasanu milionsku kritičnu masu okupljenu na svetom i zavetnom mestu Miloševića ispunio osećanjem svemoći i da je to bilo presudno da povede rat po romanima (uz asistenciju) Dobrice Ćosića.

U tom smislu, moja revidirana neznatnost odgovornost za sve potonje pičvajze i kalvarije ne pripisuje Ćosiću i Miloševiću, nego svakom ponaosob iz gazimestanske kritične mase, iako niko od tih „ponaosoba“ ni za šta nije odgovoran. Verovatno se sad pitate: zar to nije protivurečno? Naravno da jeste. Ali u tome i jeste problem. Svaka masa – pogotovo kritična – suspenduje svaku odgovornost i bitno smanjuje uračunljivost kako onih koji su se odazvali na masovni poziv, tako i onih koji su sazvali masovni skup.

Iz svake (naročito one kritične) mase (predznak nebitan) – a valja znati moja neznatnost masom smatra svaki skup veći od četiri osobe – može proizaći samo neka destrukcija. Nije obavezno, štaviše je srazmerno retko da destrukcija nastupi istog dana – mada i to biva – ali veliko mnoštvo ljudi okupljenih na malom prostoru po gvozdenom pravilu preokreće tokove stvari u pravcu teških pičvajza, koji, kad se dogode, izgledaju kao da su se dogodili iznebuha, bez razloga, ali su posledica shockwavea kritične mase.

Prošle godine smo mogli gledati školski primer destrukcije koja je usledila posle hrvatskog Gazimestana, Tompsonovog koncerta na zagrebačkom hipodromu. Na tom derneku se (zvanično) okupilo 500.000 ljudi, ko bajagi da bi slušali muziku, u stvari da bi „pokazali da nas ima“, kako je to postavila jedna časna sestra. Nije prošlo ni petnaest dana, a po Hrvatskoj su počele zabrane kulturnih manifestacija srpske manjine, istrage hrvatskih Jugoslovena i srbokomunista, i općeniti nagli zaokret društva u desnom (čitaj: ustaškom) pravcu.

Cinik bi rekao da su ljudi masovna pojava i da zato teže da se okupljaju u masu. I znate šta: cinik bi bio u pravu: ljudi doista tome teže. Ali dobro organizovana društva – i ona autoritarna i ona demokratska – ulažu velike napore da spreče – autoritarna pendrekom, demokratska štapovima i šargarepom – stvaranje kritičnih masa, jer se takve mase ne mogu uspešno kontrolisati, a tamo gde nema kontrole, nastupa društveni haos.

Pisac hoće da kaže: da nastupa „ovo što nikad ovako nije bilo“. I to se zahuktalo i tu više ne pomažu ni pendrek ni štap i šargarepa.