Kant – koji je fakat težak za čitanje – potpuno je suvišan u Srbiji, u kojoj manje-više svi misle da znaju apsolutno sve, od kojih (manje-više svih) malo ko (ako iko) zna šta čini, što sve skupa čini da se manje-više svi nadaju manje-više nemogućim stvarima, dočim one moguće ne jebu dva odsto.
U tom smislu je moja kuhinjsko-filozofska neznatnost u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja dokonala da Aleksandar Vučić nije došao na vlast 2012. nego 12. 3. 2003. Tog je dana – a znate šta se dogodilo tog dana – za veoma dug period (možda i zauvek) zaustavljen kratkotrajni pokušaj da se država Srbija uredi i utemelji na principima političke filozofije i filozofije prava, a u opticaj je vraćena Garašanin-Moljević-Ćosić-Milošević-Koštuničina politika zasnovana na Vidovdanu, klerikalizmu, zavetnim zapjevanjima starca Milije, Tešana Podrugovića i ostalih divnih stvorenja iz srpske mitologije.
Za razliku od Vučića – koji me nije izneverio jer em od njega ništa nisam očekivao em je radio tačno onako kako je govorio da će raditi – Koštunica i (sekundarno) Tadić su izneverili moja očekivanja zato što nisu radili onako kako se na samom početku devedesetih opozicija serbska bila dogovorila da će raditi, što će reći: demontirati Miloševićev paravojni improvizorijum, ukiniti politički sistem burazerskog pluralizma i formirati državu kojom će vladati ustav i zakoni, a ne warlordi, kriminalci i zgubidani.
Kao što sam hiljadama puta ovde pisao, kad se Koštunica preko Đinđićevog leša uspentrao na vlast, momentalno je vratio Srbiju na Miloševićeva podešavanja – šatro s ljudskim likom – što je faktički adio još od ponoći petog oktobra, ali je to, kad je poslednja prepreka bila uklonjena, mogao raditi u „punom kapacitetu“.
Kad su ove stvari u pitanju, uporan sam kao Srbin koji je zapeo da ode na more, ali mi je već i dozlogrdilo da kao onaj Rotopalankin papagaj na tri slova ponavljam da je kritika Vučića kasnila celih osam godina, plus dodatne dve godine dok Vlasi nisu dokonali da su se zajebali u računu.
Valjalo je ne samo kritikovati Koštuničine klerikalno-ljotićevske manevre i muljavine, nego aktivno, svim demokratskim sredstvima – a ako zatreba i nasilnim – suprotstaviti se njegovim legalističkim bezakonjima, paljevinama i sarmojedskim halucinacijama.
Pogotovo je to trebalo činiti kad je Koštunica pod pretnjom US Air Force drona demisionirao i kada je stvar u svoje ruke preuzeo Tadić, koga je možda i imalo smisla kritikovati, jer Tadić ni izbliza nije bio hardcore poput Koštunice. Nastavak kritike čistog bezumlja ići će u jučerašnjem broju. Kako? Živi bili pa videli.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
