– da je bilo pameti i da nije bili prečih ćoravih poslova – pisati pre 150 godina, ali što rekli mi (jebo ja nas): nikad nije kasno, mi možemo i ono što ne možemo, pa ako uzmognemo, makar i sa velikim zakašnjenjem, premestiti neke bitne stvari iz guzice u glavu, onda nam niko ništa neće moći, bićemo jači od sudbine.
Evo spiska stvari koje treba premestiti iz dupeta u glavu: Stvar prva – razdvojiti pojmove narod i društvo. Iako i narod i društvo čine isti ljudi, narod je jedna, društvo je druga stvar. Iako različite, te bi dve stvari trebalo da budu komplementarne, na mnogim mestima i jesu komplemetarne, ali kod nas (jebo ja nas) nisu. Zašto nisu, objasniću kasnije.
Mi (jebo ja nas) imamo veoma hipertrofiran (i hiperebolisan) narod, ali društvo nam je veoma slabo, gotovo da ga više i nema, a kako stvari stoje, biće ga sve manje. A evo i zašto, što reko Blic. Zato što za razliku od naroda – koji se, apstraktan kakav je, u dlaku poklapa sa brojnim stanjem pripadnika naroda – društvo je nešto više od skupa njegovih delova, koji čine konkretni ljudi.
Ono „nešto više od društva“ je entitet zajednički za sve društvene grupe, sve čaršije i sve mahale koliko god se u Srbiji sve društvene grupe, sve čaršije i sve mahale trudile da nemaju ništa zajedničko jedna sa drugom. Hteli – ne hteli, povezane su tim „nečim što je više od društva“.
Da je tome tako možemo se uveriti na primerima periodičnih političkih kopernikanskih obrta, od kojih neki budu baš radikalne promene političkog sistema – koje, međutim, ni za „i“ ne promene (lošu) situaciju u društvu, da ne kažem baš mačjem jebalištu.
E sad, nije da ta manjkavost iz koje povremeno proizilaze velika sranja nije upadala u oči srbskim političkim elitama (svih vremena i boja), koje su – sve do jedne – nastojale da problem društvene disharmonije reše raspirivanjem „nacionalnog jedinstva“ i pozivima na „slogu“, opštenarodna hvatanja u kozaračko kolo i uturanje pristiju u bratska dupeta.
Gledam već – koliko, evo već najmanje četrdeset godina – dilbere (iz svih čaršija i mahala) koji najozbiljnije računaju da se od govneta od nastanaka razvaljenog, na krv i nož zavađenog društva, može napraviti pita nacinalnog jedinstva. Ne ide to, a tek neće ići. I otuda večno vraćanje onog istog društvenog, većeg od skupa njegovih delova.
Pisac hoće da kaže sledeće: propada svaki narod – uključujući i naš – čije društvo nije u stanju da se integriše u funkcionalnu zajednicu usklađenih različitosti. Za razliku od mnogih drugih, u ovoj stvari ima dve dobre vesti. Društvo propada sporo, a govana ima kolko oćeš.
Sledeća stvar: nefunkcionalno, raspičkano, na krv i nož zavađeno društvo ne može računati – a neprestano računa – na funkcionalniju, neraspičkanu i nerazavaljenu državu. Za razliku od naroda koji ne zahteva napor – dovoljno je da se rodi – društvo se mora graditi. A to će biti teška, možda i nemoguća misija.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.