„Budući da se naš narod (svih vremena i boja) radosno (i plebiscitarno) ‘prima’ na pseudoepske, duhovno-vertikalne nepolitičke priče, većinski deo odgovornosti za sve što mu se događalo (i događa) – a malo mu se šta dobro događalo (i događa) – pada na „naš narod“, a ne na divna opštenarodna stvorenja iz cincarsko-kalburske čaršije, koja su te skudoumne priče sklepala i uvalila „našem narodu“ ko mudo umesto bubrega.
Politika, to su prvenstveno ideje (ne ideologije, mada su ideologije važne), politika – to je tačna procena stanja stvari, uočavanje mogućnosti, perspektiva, pogodnosti i prepreka i – najvažnije od svega: to je samo trećina posla – iznalaženja načina, prečica i zaobilaznica da se ova ili ona politička zajednica – ne narod, nota bene – što bezbolnije (i prosperitetnije) probije kroz bespuća povijesne zbilje.
Možda se sad pitate: kakve sad veze ima ovaj podugački uvod s naslovnim Milom i Milutinom. Fakat, nema mnogo. Taman onolike koliko naslovni Milo i Milutin imaju veze s politikom. A ko su Mile i Milutin? Počećemo od ovog drugog. Milutin je Milutin Ostojić iz – pazi koincidencije – sela Koštunići, glavni (i jedini) junak svojevremenog bestselera „Knjiga o Milutinu“.
A ko je Milo? Milo je Milo Lompar, koji je proteklih godina udarnički radio na tome da i on postane bestseler, što umalo nije i postao, ali je u odsudnom času iz (samo naoko) nedokučivih razloga prdnuo u čabar, nakon što je „vetiran“ kao nosilac studentske liste. To je Lompara dovelo u stanje kontrolisanog amoka, ali to je već tema za neku drugu kolumnu.
Ima li razlike između Mila i Milutina? Ima. Milutin je fiktivna, Milo pak stvarna ličnost. A ima li kakvih sličnosti? Još kako ih ima. U strukturalnom smislu istu priču koju je Milutin pričao sedeći pored lampeka, Milo priča seleći se s tribine na tribinu, iz televizora u televizor, iz podkasta u podkast. Priču, pretpostavljam, znate, druge uostalom i nema. Stotinama puta sam je ovde nabio na qwzr, da se ne ponavljamo.
Ima još i sličnosti i razlika između Milutina i Mila. Naravno da ima! Najpre sličnosti. Ni Milo ni Milutin pojma nemaju o politici, koja, kako smo napred apsolvirali, nije pričanje priča, nego tehnologija – što ih uopšte ne sprečava da – jedan u romanu, drugi s televizorskih amvona – povazdan blebeću o svetskoj i nacionalnoj istoriji, da bistre regionalnu i lokalnu politiku i da pronalaze krivce za opštenarodna srljanja iz pičvajza u pičvajz.
Ima tu još sličnosti. I Milo i Milutin su zakleti antikomunisti i antititoisti – istina, s povelikim zakašnjenjem (pogotovo u Lomparovom slučaju) – koji propovedaju – jedan sedeći pored lampeka, drugi sedeći u televizoru – da je „komunistički režim planski urušio srpski kulturni obrazac i da je komunistička vlast radila na usitnjavanju i regionalizaciji srpskog kulturnog prostora“. Opet prekardaših. Nastavak sage o Milu i Milutinu čitajte u vikend-izdanju.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.