Ujučerašnjem nastavku Memoara starog majmuna ustanovili smo da tokom dana hapšenja Slobodana Miloševića državne institucije – osim na papiru – nisu imale nikakav autoritet, da tu nije bilo nikakve koordinacije i subordinacije i da policijski podnarednici nisu davali pet sitnih para za naređenja ministra policije.
Ako ste došli u napast da pomislite da institucije države zbog „specijalnih okolnosti“ nisu funkcionisale samo tokom ta dva dana, pogrešno ste pomislili. Institucije države Srbije nisu funkcionisale ni (mnogo) pre, nisu funkcionisale posle, ne funkcionišu sada, bog sami zna da li će ikada funkcionisati.
Ako se pitate zašto je to tako, znajte da je to zbog „naših posebnosti“, da ne kažem baš naopakosti. Ako niste zaboravili srednjoškolsko gradivo – pod uslovom da ste uopšte naučili lekciju – setićete se da je država ta koja zadržava ekskluzivno pravo na monopol nad silom, koju posle preko rasklimatanog sistema institucija delegira na obnašaoce ove ili one vlasti.
Kod nas (jebo ja nas) nije tako. Naprotiv. Kod nas je obratno. Kod nas je monopol nad državnom silom ekskluzivna privilegija jakog čoveka decenije, koji maketama institucija (i obnašaocima vlasti) delegira onoliko lične moći koliko nađe za shodno, pritom primenjujući dva pravna aršina: jedan „za naši“, drugi „za protivnici“.
Kao što juče rekoh, da je bilo do države Srbije, Milošević nikad ne bi bio uhapšen. Idem i korak dalje i tvrdim: da je bilo do države Srbije, Milošević nikad ne bi ni izgubio vlast. Zašto je vlast ipak izgubio – i ko mu je tačno izgubi, to ne znam, a nemam stomak da se upuštam u teorije zavere.
Bilo kako bilo, Milošević je vlast izgubio, nova, legalno izabrana vlada, nije imala nikakvu vlast, savezna vlast (inače qwrzu ravna) – koju je obnašao moj najusualniji suspect – jeste imala malčice vlasti, ali je to malo vlasti koristila da sabotira napore vlade bez ikakve vlasti da uhapsi Miloševića.
Zaključak prethodnog izlaganja. Zahvaljujući tome što moć ne pripada državi i institucijama nego je u ličnom vlasništvu, kad god vlasnik državne moći iz ovog ili onog razloga prdne u čabar, država Srbija se sunovrati u rasulo u kome važi pravo svaka vaška obaška i svako svoja posla gleda. Setite se samo kako su posle kolapsa Kraljevine kamioni predviđeni za evakuaciju knjižnog fonda Narodne biblioteke iskorišćeni za prevoz nameštaja gospođa ministarki.
Na kraju je hapšenje Slobodana Miloševića izvršeno proverenom metodologijom Marićevića jaruge, što će reći natezanjima, cenkanjima, tvrđenjima pazara, laganjima i pravljenjem računa bez krčmara.
No, dobro. Da li se nešto promenilo posle hapšenja Miloševića? Da li je država Srbija konačno postala jedini monopolista sile? Jeste moj qwrz. Naprotiv. Stvar se dodatno iskomplikovala. Umesto jednog monopoliste sile, Miloševića, na histeričnoj političkoj sceni se pojavilo nekoliko njih, od kojih su neki bili odranije poznati organima gonjenja, što nije bila nikakva prepreka da se uortače s grupom državotvornih građana koji su, nažalost, zauvek ostali nepoznati organima sile.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.