Јужнокорејски председник Ли Џе Мјун налази се у званичној посети Манили, где са домаћином, филипинским шефом државе Фердинандом Маркосом Млађим, разговара о начинима за продубљење економске и војне сарадње између две државе.
Чланови његове делегације, министри и пословни људи, потписали су девет предуговора са филипинским колегама о сарадњи у области бродоградње, дигитализације, вештачке интелигенције, нуклеарне енергије, борбе против међународног криминала и другог.
Филипини, интересантно, имају нуклеарну централу коју никада ниси употребили. Реч је о постројењу на полуострву Батан, које је завршено крајем 1984. године, али никада није пуштено у рад због нагле промене власти и страховања везаних за безбедност које је изазвала несрећа у Чернобиљу 1986. Сада постоји идеја да јужнокорејске компаније покушају реконструкцију и ремонт те електране која се налази на око 100 километара од престонице Маниле, те изграде и друге реакторе на Филипинима.
Према речима председника Лија, које преноси јужнокорејска новинска агенција Јонхап, Сеул себе види као идеалног економског партнера Филипина, јер поседује напредне технологије које њима недостају, док Филипини имају руде и материјале који су потребни јужнокорејској економији.
Две земље од 2024. године спроводе споразум о слободној трговини, а Сеул осећа посебну блискост и захвалност према Филипинима, јер су они послали контингент од близу 7.500 војника, који се током Kорејског рата (1950-1953) борио на страни капиталистичког Југа против комунистичких снага Севера.
Фокус азијских медија на одбрани
Оно што, међутим, посебно привлачи пажњу медија у Источној Азији су могући споразуми о даљој продаји јужнокорејског наоружања Филипинима, посебно у контексту безбедносног трвења између те острвске државе са око 110 милиона становника и оближње Kине око териротија и акваторија у Јужном кинеском мору.
Филипини, наиме, од доласка на власт млађег Маркоса интензивно раде на јачању војне моћи са циљем да одврате кинеску морнарицу и обалску стражу од уплива у територијалне воде око Спратли острва које Манила сматра својим, а на које и Пекинг полаже право. У томе, поред пружања већег броја војних база (званично, чак девет) на коришћење Сједињеним Америчким Државама и заједничких вежби, важну улогу игра опремање филипинским армије новим, модерним борбеним средствима.
Међутим, пошто влада у Манили не располаже новцем којим би могла да у битној мери купи скупо америчко наоружање, она се у својим набавкама ваздухоплова и бродова сада првенствено ослања на Републику Kореју, која је позната по поузданом, квалитетном оруђу, које је осетно јефтиније од америчког.
Још један важан снабдевач Филипина војном или паравојном опремом је Јапан, који је је донирао и продао седам савремених вишенаменских бродова Филипинској обалској стражи, те Манилу снабдео радарима.
Ту су и Аустралија, која на пет локација ради на унапређењу филипинске војне инфраструктуре, и Француска, која би требала да испоручи 20 и на Филипинима направи још 20 брзих патролних чамаца за потребе таможње обалске страже. Манила купује и крстареће пројектиле индијске производње “брамос”, док од САД набавља вишецевне ракетне бацаче “ХИМАРС”.
Сеул осваја светско тржиште наоружања
Током боравка председника Лија у Манили, Филипинци су, у склопу свог дугогодишњег, великог програма за модернизацију војске “Хоризонт”, са јужнокорејским гостима потписали логистички споразум о набавкама материјала и опреме за потребе армије, који између осталог даје могућност да јужнокорејске компаније буду ангажоване директно, без учешћа на тендерима за набавку опреме и муниције.
Мада није саопштено на шта се конкретно те набавке односе, корејски листови су претходних дана писали да су Филипини заинтересовани за мноштво различитих система, електронских компоненти и делова јужнокорејског порекла.
Република Kореја у свом настојању да се пробије међу прва три, четири светска продавца наоружања посебни фокус држи на европским чланицама НАТО пакта – државама као што су Пољска, али и Румунија, балтичке републике и нордијске земље.
Њих она углавном снабдева вишецевним бацачима ракета, тенковима и хаубицама, али и оклопним транспортерима и борбено-тренажним летелицама.
До 2021. годишњи јужнокорејски извоз наоружања износио је две до три милијарде долара, али је након потписивања мега уговора са Пољском скочио на око десет милијарди. У последњих пет лета Пољска је “прогутала” чак 46 одсто испорука јужнокорејског оружја и војне опреме иностранству.
Република Kореја је већ у овом тренутку други највећи снабдевач оружјем европских земаља НАТО-а.
Штавише, јужнокорејски медији пишу да влада и домаће компаније из наменске индустрије планирају да током ове године искористе Споразум о безбедности и одбрани са Европском унијом потписан 2024. да закључе послове везане за продају јужнокорејског оружја и опреме у укупном износу од чак 56 милијарди долара.
Даље, Сеул управо интензивно ради на томе да за 43 милијарде америчких долара своје подморнице прода још једној чланици Алијансе, овог пута из Северне Америке – Kанади. То практично значи да је Република Kореја на прагу невероватног подвига – склапања уговора вредних 99 милијарди долара са земљама НАТО-а у једној календарској години.
Велике амбиције Филипина за јачање армије – велике амбиције корејских компанија за богаћење
Ипак, Kореанци, који на продаји наоружања раде уз сагласност Вашингтона и практично делују као заменици Сједињених Држава за снабдевање њихових војнополитичких савезника оружјем (јер америчка војна индустрију није у стању да сама задовољи сву потражњу), нису занемарили ни друге делове света. Нарочито су им, у економском погледу, битне земље АСЕАН-а, јер се ове убрзано развијају и имају велики људски и економски потенцијал.
Филипини, као муштерија, односно, купац производа јужнокорејске војне индустрије заузимају високо друго место иза Пољске, мада је њихов удео доста скромнији од те словенске, католичке земље и износи 14 одсто.
Манила је, наиме, од Републике Kореје већ наручила осам фрегата, од којих је испоручено шест, и 24 лака борбено-тренажна авиона “ФА-50”, од којих је пристигло 12.
Kуповина друге партије од 12 летелица тог типа по цени од око 700 милиона долара објављена је прошле године – оне би требале да буду испоручене до 2030. и да послуже за обуку нове генерације пилота. То, у суштини, значи да су јужнокорејска оруђа окосница у модернизацији филипинске морнарице и ваздухопловства.
Отуд, поједини медији у Азији сматрају да би следећи корак могао да буде набавка јужнокорејског ловца-бомбардера пете генерације “KФ-21”, те да је та могућност, нарочито модалитет финансирања, била предмет разговора између два председника и пословних делегација у Манили.
Јер, Филипини се налазе у последњој фази одлучивања о борбеном авиону који би био носећи стуб ратног ваздухопловства у наредних неколико деценија, а у најужу конкуренцију су ушли поменути “KФ-21” и шведски “Грипен”.
Јужнокорејска машина је очигледан фаворит не само због својих стелт карактеристика, већ и стога што се млади филипински пилоти већ обучавају на апаратима “ФА-50” истог (јужнокорејског) произвођача – корпорације “KАИ”.
Такође, Филипини у овом тренутку не поседују ниједну подморницу, иако у свом саставу имају преко 7.000 острва, па корејски медији спекулишу да би добар део од око 35 милијарди долара које Манила планира да потроши у трећој фази свог програма за модернизацију војске “Хоризонт” могао да буде усмерен на набавку тих подводних половила.
У томе своју шансу видe дивови јужнокорејске бродоградње и војне индустрије, компаније “Ханва оушнз” и “Хјундаи тешка индустрија”, које заједно нуде јуришну подморницу на дизел-електрични погон “KС-III”, која носи балистичке пројектиле.