Antić navodi da je savremena demokratija u velikoj krizi jer građanin sve manje ima uticaj na vlast
Kaže da u Srbiji i drugim državama regiona, demokratija nije mogla da se konsoliduje zbog spoljašnjih uticaja i domaćih slabosti
Postoji ona besmrtna sentenca iz romana Vreme čuda Borislava Pekića. Na pitanje učitelja šta je komunizam, dečak odgovara: “Komunizam je kad imam da jedem?”. “Samo ti?” – pita dalje učitelj – “Samo ja.” – odgovara bez dvoumljenja dečak.
Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs
Demokratija je pre svega istrošena kao reč. Ona svakako ima kulturalno uslovljeno značenje, što znači da njen ideal ne može biti istovetan u svakoj kulturi. Takođe, uslovi za demokratiju kao proceduru i kao ideal ne mogu biti trajni ni nepromenljivi. Već bezmalo čitav jedan vek demokratija je zloupotrebljena u meri u kojoj je krajem 18. veka bila korišćena imenica “sloboda“, a u srednjem veku “vera“. Zar nije gospođa Rolan na putu za giljotinu zavapila: “O Slobodo, kakvi su užasni zločini počinjeni u tvoje ime!“.
Demokratija je opšta reč, kao što brašno ide uz svaku hranu, gura se u svaku temu. Za demokratiju su ipak potrebni društveni uslovi. Ona, od Američkog rata za nezavisnost, i znamenite deklaracije koju su patriote na njegovom početku obznanile, mora voditi društvo ka “Sreći“. Šta god sreća bila.
Demokratiju od poraza totalitarizama 1945. i 1989. godine, zapadne sile žele da uvedu univerzalno, ne pitajući se ima li za tu i takvu – nepomirljivu i beskompromisnu formu, koju nameću – uslova. Da pojednostavim, ja bih silno voleo da posedujem avion, ali niti po sposobnostima, niti po znanjima i veštinama, niti materijalno (zbog cene aviona, njegovog držanja, održavanja i parkiranja) ja sam za tako nešto nesposoban. Koliko bi tek bilo nasilje da neki kriminalac, koji reketira obližnji restoran, pomisli da bi trebalo da me natera da kupim i po visokoj ceni držim makar jedan mali avion?! Još ako bi me naterao da postanem pilot...
A upravo to već godinama rade SAD i pojedine države EU bar stotini država sveta. Kakva je zgodna prilika! Jer za sva nemanja i nedostatke svojih nevoljnih klijenata, ovih desetak najrazvijenijih država sveta imaju stručnjake, vojnike, činovnike, bankare i kreditne linije da ih nadoknade… Cena – prava sitnica.
Kvaka 23 je da su iste te, navodno demokratske, države, do juče robile većinu ostatka sveta a sada bi da je demokratizuju, unaprede i oslobode. Pritom, ove države-uzori pod današnjim konceptom prava i uređenja privrede, ne bi mogle ni da se razviju ni da postanu demokratske.
Naravno teško je očekivati da velike sile danas, u eri interneta, mreža i elektronskih medija dozvole da neko ponavlja njihovu mukotrpnu i dugotrajnu istoriju. Međutim, sama nada da bi Zimbabveanci, Srbi ili Indonežani mogli da trenutno pređu put kojim su Britanci išli vekovima, više je proizvod bezočnosti nego neznanja.
Pritom u naše vreme demokratija je u velikoj krizi. Svetske ideologije, osim političkog Islama, u krizi su koja je terminalna. Način života na Zapadu, koji je u izvesnoj meri postao globalan, isključuje mogućnost reideologizacije i demokratizacije društva. Od 1962. u razvijenom zapadnom svetu ponovo rastu socijalne razlike. Priroda privede danas socijalnu napetost prenosi na istinske proletere budućnosti – migrante.
Kada ovi dođu u priliku da ključno utiču na politiku država u kojima žive i rade, tamo će već odmaći proces nastanka novih nacionalnih država ili će možda na ruševinama stare nastajati sasvim nova civilizacija. Verovanje pojedinih sociologa i politikologa da će univerziteti postati snaga koja će ustati protiv oligarhija u politici i korporacija u privredni neodrživa je pred svakom logikom, u meri da se moramo zapitati da li je moguće da su ljudi koji su je formulisali ikada predavali pa čak i studirali na nekom savremenom univerzitetu.
Na Zapadu ne samo što ne veruju više u demokratiju već je često poistovećuju sa oligarhijom i populizmom. Više ne postoje društva čiji je razvoj vodio ka savremenoj demokratiji kakvu poznajemo. Nema više ni tehničkih preduslova za demokratiju: novine i televizije, posebno male i samostalne, tokom deset godina izgubile su, na korist velikih internet korporacija, 95% ranijeg reklamnog finansiranja. Država je postala skupa i komplikovana.
Oni koji je vode tehnokrate su koje je nemoguće izbrati na četiri i osam godina a onda ih smeniti i poslati nazad u “njihove profesije“. Oružja – puška i top koji su slomili feudalizam – danas su važni samo za očajne ili religiozno fanatične koji su spremni da se žrtvuju trenutno, u masi i to generacijama. Na frontovima danas deluju dronovi, bespilotne letilice, rakete i bombarderi koji su navođeni iz kosmosa, a uskoro će imperijalne armije nevoljnika i najmljenih migranata zameniti roboti.
U savremenim, modernim društvima zato ne može biti demokratija. Jednostavno građanin više nema moć i značaj da bi učestvovao u vlasti u ranijoj meri i kvalitetu. U zapadnom društvu (Srbiju pribrajam, mada ona u mnogim aspektima nije deo Zapada) samo u tragovima su ostale ideologije moderne demokratije – nacionalizam i liberalizam. Nezadovoljstvo iz koga je nastajala moderna kreakcija, a koje su osećali naši stari, nestalo je.
Čovek je u prošlosti bio hronično gladan, neprosvećen i željan novog. Moderna zapadnjak živi najbolje u istoriji, ali nema hiljadu racionalnih želja kao njegov predak, već jednu ili dve često konzumeristiočke – kreirane od korporativnih medija. Njegov gnev nije ljutnja pravednika, već histerija razmaženog ali suštinski nemoćnog deteta. Zato je taj gnev nerazumniji, jači i štetniji, nego divlji bes revolucionarnih vojski prošlosti.
Mi koji smo demokratske ideale poneli od kuće, zadivljeni Plutarhom i Titom Livijem, mogli smo tek posle univerzitetskih studija istorije da razumemo da je drevni ideal demokratske Atine i republikanskog Rima bio iznad svega plod duboke religioznosti drevnih ljudi. Od pet rimskih vrlina čak dve su vezane za veru. Rimska demokratija je nestala sa hrabrim tribunima i čestitim senatorima koji su svuda oko sebe videli bogove i njihove izaslanike. Zato su i bili spremni da budu neobični pošteni i ludački hrabri. Vera se kasnije pretvorila u običaj, koji je nestao sa društvom koje je postalo svetsko carstvo. Posle vekova inercija je prekinuta, a ostala je samo nekritička, idealizovana uspomena.
Mnoge je razočarala činjenica da je veliki Semjuel Hantington potpuno zanemario činjenicu da je na Balkanu, a pre svega u Srbiji, demokratija nakon višedecenijske borbe obnovljena osamdesetih i devedesetih godina 19. veka. Tada je Srbija, uz sve nedostatke i muke, imala visok udeo birača u stanovništvu, slobodne izbore i raznorodnu skupštinu koja je birala vlade. Uprkos činjenici da su srpski vladari davali ostavke (abdicirali) u slučaju polovine srpskih novovekovnih monarha, dok srpski predsednici republika ostavke nisu davali nikada, osim nevoljno i formalno, kada bi se odlučili za prevremene izbore.
Ta demokratija sa kraja 19. veka bila je ipak jedan simulakrum. Obrazovane i imućne, ali malobrojne, elite napravile su preko Narodne radikalne stranke sporazum sa narodnom većinom. Ta većina je postigla da njene političke želje – među kojima i da trošak modernizacije, bude svaljen na male i malobrojne srpske gradove – konačno budu ispunjene. Zato su visoku politiku suštinski vodili malobrojni intelektualci, profesori, učitelji, sveštenici, visoki činvnici i bogatiji svet. Posle prelaska velike većina gađana Srbije u gadove (1930-1960) to društvo je nestalo, pa ni takva demokratija više nije bila moguća.
Kako je uopšte moguće danas postići demokratizaciju srpskog društva? Uzor u Zapadu nakon Trampa, Makrona, Liz Tras ili Šolca više ne postoji. Tamo vlada oligarhija, koja nema više ni demokratsku masku. Građani biraju između vladavine otuđenih elita i populizma. U oba slučaja demokratija je samo reč. Praksa Velikih sila da svoje teškoće izvoze, vidljiva je tokom proteklih trideset godina i u Srbiji.
Obnova demokratije u Srbiji, kao i u drugim istočnoevropskim državama, podrazumevala je da bude uspostavljena efektivna demokratska vlast. Prvobitna rascepkanost političke scene trebalo je da posle dva ili tri izborna ciklusa bude zamenjena sa dva ili tri bloka, koja bi možda prerasla u partije. Jasno je da Milošević i SPS nisu želeli da se odreknu monopola vlasti, ali im je držanje SAD i saveznika ustvari dalo za pravo.
Iz Vašigtona i Brisela njega su poistovetili sa našom državom i nisu se smirili dok nisu porazili Srbiju. Isto je bilo i sa demokratskim vladama u vreme tranzicije: Srbija je neprekidno ucenjivana, a na njenom političkom tlu su korišćene antipolitike mašine počev od Haškog tribunala, preko statusa KiM (oko koga nisu jedinstvene ni članice NATO-a) do sankcija Rusiji, saradnje sa Kinom i prava homoseksualaca. Brojnim, kontradiktornim, nepravednim, nepoštenim i nigde u Evropi nametnutim zahtevima, SAD i države Kvinte praktično nisu dozvolile konsolidaciju demokratije u Srbiji, a njihova politika prema nevladinom sektoru, sudstvu, školstvu, državnoj upravi, medijima i manjinama ne samo da je rasklimala srpsku državu, već je pomogla stvaranje nove klasne podele u njenom društvu.
Unutrašnje snage bile su tokom proteklih godina uglavnom objekat. Istina malo je tu bilo vizije budućeg razvoja. Instiktivna odbrana postojećeg stanja bez obzira na cenu, smenjivala se sa nekritičkim prihvatanjem svega što SAD i EU zatraže. Danas živimo u paradoksalnom limbu deset godina dugotrajnog svetskog rata. Srpsko društvo nikada nije bilo u većoj meri podeljeno, međutim osim nekoliko procenata političkih aktivista na krajnjim stranama društvenog spektra, svi ostali su saglasni da politika – kakva je milom ili silom nametnuta, ili joj je kao krajnjoj liniji pasivne odbrane više pribegnuto nego što je bila racionalan, dugoročan izbor – suštinski nema racionalnu alternativu.
Kako u takvom društvu bez kontinuiteta, pod otrovnim uticajem onih koji su i sami u krizi a trebalo bi da budu uzor, uspostaviti pravednu i demokratsku vast? Kako pored mladih nacionalizama, dekadentnih i imperijama podložnih suseda, ostarela srpska nacija (koja svakih deset godina izgubi 10% svojih pripadnika), može da se nada budućnosti? Kako da se demokratiji nadaju oni koji više mrze klasne neprijatelje u svom narodu, nego tuđine kojima je mrsko i samo srpsko ime?
Čedomir Antić (Foto: Zoran Ilić / Ringier)
