U novoj epizodi “Džake i Milane u oktagonu” ugostili smo našu čuvenu kik-boksersku.
Višestruka šampionka Aleksandra Krstić govorila je o svom sportskom putu, godinama provedenim u vrhunskom kik-boksu, mentalnoj pripremi, važnosti discipline, oporavku, odnosu prema pobedi i porazu, ali i jednom od najneverovatnijih trenutaka karijere kada je pred veliko takmičenje u Americi ostala bez kompletne opreme, a ipak stigla do zlata na njvažnijem takmičenju.
Danas važiš za jednu od najtrofejnijih srpskih kik-bokserki, ali kako je sve počelo?
— Sve je krenulo još u srednjoj školi. Bila sam, da kažem, debeljuškasta i želela sam da smršam. Moj brat je tada trenirao kik-boks i pozvao me da probam. Pre toga sam išla u teretanu, smršala jesam, ali mi je brzo postalo dosadno. Nisam videla da mogu dugoročno to da radim. Onda sam krenula na kik-boks i tu je sve počelo.
Kako je došlo do prvog meča?
— Nisam ni planirala da se takmičim. Došla sam rekreativno, ali posle dva-tri meseca trener me pitao da pređem u takmičarsku grupu. Posle toga usledio je prvi meč. Tada nije bilo mnogo devojaka u kik-boksu, a moj prvi meč bio je protiv devojke koja je već bila vicešampionka Evrope. Izgubila sam, ali su svi bili oduševljeni kako sam izgledala u ringu. Posle toga smo radili revanš, profi meč, i tada sam pobedila.
Koliko se ženski kik-boks promenio od tada?
— Mnogo. Kada sam ja počinjala, sve je bilo mnogo sirovije. Sećam se starih mečeva gde dve devojke stoje i razmenjuju udarce, praktično ko više izdrži taj pobedi. Danas je sport mnogo razvijeniji, ozbiljniji i tehnički na mnogo višem nivou.
Jedna od najneverovatnijih priča tvoje karijere vezana je za Evropske olimpijske igre i full contact disciplinu koju nikada nisi radila pre istog?
— Ceo život sam radila K1 i mislila sam da full contact nikada neću raditi jer mi jednostavno ne leži. Onda se otvorila prilika za Evropske igre. Imala sam svega nekoliko dana da se prilagodim potpuno novoj disciplini. Nisam znala ni pravila kako treba. Na prvom turniru sam odradila tri ekstremno teška meča, osvojila bronzu i kvalifikovala se. Posle toga sam dva-tri meseca ozbiljno trenirala full contact i na kraju osvojila zlato na Evropskim igrama. I danas mislim da su mi to bile neke od najboljih borbi u karijeri.
Posle toga dolaze Svetske igre u Americi, ali tamo te dočekuje potpuni haos?
— Da, izgubili su mi kofer i nikada nije stigao. Ostala sam bez kompletne opreme. Nemam četkicu za zube, nemam ništa. Ja sam bila sto posto sigurna da će kofer stići i nisam ni kupovala novu opremu. A onda pred meč haos — moram da pravim novu gumu za zube. Završila sam sa Vladom Bogovićem u nekom podrumu kod domara, scena bukvalno kao iz američkog filma. Na kraju smo napravili gumu, svi su se slikali sa nama, a posle kada sam osvojila zlato, ti isti ljudi su dole navijali. To mi je jedna od najluđih uspomena.
Već neko vreme priča se o tvom prelasku u MMA?
— Da, ta priča traje već godinu-dve. Volela bih da se to realizuje možda krajem ove godine ili početkom sledeće. Polako treniram, spremam se za to, ali me ove godine sigurno još čeka kik-boks. MMA me ozbiljno privlači, ali ne želim da žurim.
Mnogo govoriš o recovery-ju i oporavku. Koliko je to važno?
— Mislim da su san i odmor najvažniji. Ali isto tako sam tek poslednjih godina shvatila da nije poenta da kad te telo boli samo ležiš dva dana. Nekad je bolje odraditi laganiji trening i kroz pokret pomoći telu da se oporavi. Meni mnogo pomažu hladne kupke, led i naravno Theragun. Posle teškog treninga, kad odradim led, imam osećaj da za sat vremena mogu opet da treniram.
PROČITAJTE JOŠ: ZVANIČNO! Marina potpisala ugovor sa UFC – debi pred domaćom publikom u Areni!
Dosta si promenila fizičku građu poslednjih godina. Šta je bilo ključno?
— Morala sam ozbiljno da promenim pristup. Ranije skinem kilažu za meč, završim takmičenje i za nekoliko dana vratim sedam-osam kilograma. Imala sam visok kortizol, telo mi je loše reagovalo, sve je postajalo teže. Onda sam počela da planiram ishranu mesecima unapred. Ljudi oko mene na pripremama jedu kolače, kažu imam pet kila viška, lagano. A ja tri meseca striktno pazim. Zato ja na vagu dolazim bez stresa, ne gladujem, ne dehidriram.
Koliko je važan pravi pristup sparingu?
— Mislim da ne treba ići u ekstrem. Ne možeš izaći na meč ako nisi radio ozbiljne sparinge, ali ne može svaki sparing da bude rat. Nekad mora da bude lagan, tehnički, nekad sparing sa zadacima, nekad jak da telo oseti pravi tempo borbe. Pogotovo mi žene koje mnogo sparingujemo sa muškarcima, ne možemo svaki trening maksimalno jako.
Imaš mnogo anegdota iz sparinga sa muškarcima?
— Mnogo. Najgore mi je kad me stave sa nekim muškarcem početnikom. Ja krenem lagano, tehnički, a oni često pomisle da sad hoću da ih ponizim i onda krenu iz sve snage. Imala sam situacije gde bukvalno bacim lagano tehniku, a odjednom dobijem high kick iz sve snage u glavu. Jednom sam sparingovala sa starijim čovekom koji je trenirao karate. Ja ga zakačim lagano desnom rukom, odmah mu kažem „izvini“. On se okrene i iz punog okreta šalje petu direktno u mene. Jetra me bolela tri dana.
Šta bi poručila mlađim sportistima?
— Budite istrajni. Ako ste odlučili da se bavite ovim sportom, morate da prihvatite proces. Učite od drugih ljudi. I ono što je jako važno — nikada nemojte misliti da sve znate. Evo i dan-danas nije mi glupo da od nekoga učim nešto novo, čak i od ljudi koji možda nisu ostvarili velike rezultate. Uvek postoji neka nova tehnika, neka nova fora, nešto što možeš da naučiš.
Koliko je važno ponašanje posle pobede i poraza?
— Mislim da je to možda jedna od najvažnijih stvari. To bih baš poručila mlađima — budite šampioni i kada pobedite, ali i kada izgubite. Čak i ako mislite da su vas sudije pokrale, osoba preko puta vas nije kriva za to. I ta osoba trenira, odriče se, prolazi kroz težak proces kao i vi. Pruži ruku, čestitaj, izađi na postolje i kada nisi prvi. Mislim da se tada možda i najviše vidi kakav si čovek.
Kako bi volela da te ljudi jednog dana pamte?
— Naravno da bih volela da ostanem upamćena po rezultatima i svemu što sam osvojila, ali možda mi je još važnije da me ljudi pamte kao dobru osobu. Kao nekoga ko je bio pozitivan, duhovit i ko je ostavio dobar utisak na ljude sa kojima je radio i delio vreme. Na kraju, to mi je jednako važno kao i sve medalje.
PROČITAJTE JOŠ: ALEKSANDAR USIK ZAPANJIO SVE! Odrekao se odjednom svih šampionskih pojaseva i poslao neverovatnu poruku
BONUS VIDEO
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na: