U novoj epizodi “Džake i Milane u oktagonu” ugostili smo Slobu Radanovića.
Publika ga poznaje po hitovima i rasprodatim nastupima, ali malo ko zna koliko su sport, disciplina i vera oblikovali njegov život. Gostujući u podkastu „Džaka & Milana u Oktagonu“, Sloba Radanović govorio je o ljubavi prema borilačkim sportovima, počecima u muzici, izazovima koje nosi popularnost, inspiraciji za pesme, odnosu sa publikom i životnim lekcijama koje su ga dovele do samog vrha.
Kako je nastala ljubav prema borilačkim sportovima? Mnogi ne znaju da ih godinama pratiš i treniraš.
– Pre svega, hvala vam na pozivu. Prvi sport koji sam stvarno počeo da treniram bio je karate. To je ono kada si klinac, gledaš Van Dama, Brusa Lija i sve te akcione filmove, pa poželiš da budeš kao oni. Karate mi je bio prvi sport, ali nisam se tu dugo zadržao. Posle sam, kao i pola razreda, prešao na fudbal. To je tada bilo normalno, svi su igrali fudbal ili basket. Međutim, ljubav prema borilačkim sportovima nikada nije prošla. Kasnije sam krenuo malo na boks, pa na kik-boks, a kada jeMilana postao popularan, i to mi se mnogo dopalo. Nikada se nisam time bavio profesionalno, ali me je uvek privlačilo.
Koliko danas uspevaš da treniraš pored svih nastupa i obaveza?
– Kako kad. Nekad odem na kik-boks, nekad na boks. Sve zavisi od rasporeda. Nekada mi je ceo dan popunjen, od jutra do večeri, pa kada uspem da uklopim trening, uvek odem. Ako ne stignem na grupni trening, odradim nešto individualno ili pronađem sat vremena između obaveza. Bitno mi je da ostanem u kontinuitetu.
Videli smo da si jedno vreme ozbiljnije radio i trening snage.
– Jesam. Baš sam pre dva meseca dosta radio tegove, ali sam posle to malo smanjio. Više sam se prebacio na boks i kik-boks. Na jednom treningu sam slučajno slomio stopalo. Dobio sam udarac i polomio metatarzalnu kost. Posle toga sam morao malo da usporim, ali nisam prestajao da dolazim u salu. Radio sam ono što sam mogao.
Da li bi se nekada usudio da odradiš pravi borilački meč?
– Mislim da bih. Usudio bih se i voleo bih da probam. Naravno, to je ozbiljna stvar i moraš da budeš maksimalno spreman, ali mislim da bih voleo da osetim kako izgleda izaći u ring ili kavez pred publikom.
Sve više poznatih ličnosti ozbiljno trenira borilačke sportove. Evo, Tom Hardi se takmiči u džiju-džicuu. — Jeste, ozbiljan je baš. To je dokaz da nikada nije kasno da čovek proba nešto novo. Sve je na nama ako imamo želju i disciplinu.
Jesi li nekada morao da iskoristiš nešto što si naučio na treningu u stvarnom životu?
– Kao klinac jesam imao neke situacije. Ali nikada nisam bio neko ko traži probleme ili izaziva tuče. Uvek sam bio više neko ko pokušava da smiri situaciju nego da je napravi.
Koliko je teško biti javna ličnost? Sportisti često, kada su u pripremama, izbegavaju proslave i okupljanja jer znaju šta ih tamo čeka. Kako se ti nosiš sa tim?
– Mislim da se dobro nosim. Iskreno, dosta mi pomaže to što ne pijem i što nemam te poroke. Trening mi mnogo znači, jer kroz njega izbaciš negativnu energiju i rasteretiš se. Ali ima mnogo zanimljivih situacija. Ljudi priđu i kažu: „Samo da te vidi moja ćerka, obožava te.“ Pozovu je telefonom, a ona pita: „Ko je to?“ Ja kažem: „Ćao, ja sam Sloba.“ A otac joj objašnjava da sam to stvarno ja. To su simpatične situacije koje mi se često dešavaju.
Koliko su telefoni promenili način na koji publika doživljava nastupe?
– Mnogo. Ljud dođu na nastup i dva sata drže telefon ispred sebe. Razumem da snimiš jednu pesmu ili lep trenutak, ali ljudi danas snimaju praktično ceo nastup. Na kraju taj snimak više nikada ni ne pogledaju. Mislim da je mnogo lepše doživeti taj trenutak nego gledati ga kroz ekran telefona.
Kako se nosiš sa negativnim komentarima na društvenim mrežama?
– Mislim da su mi napisali bukvalno sve što je moglo da se napiše. Na to sam odavno oguglao. Sedamdeset odsto tih komentara dolazi sa lažnih profila. Ja se vodim time da, ako neko svojim imenom i prezimenom ne sme da stane iza svojih reči, onda za mene taj komentar ne postoji. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali mislim da su se ljudi danas previše opustili na internetu. Evo već osam godina sam na ozbiljnoj sceni i nikada mi niko nije prišao uživo da kaže nešto ružno. Nikada.
Kada si prvi put shvatio da imaš talenat za pevanje?
– Još kao mali. Brat i sestra su me snimali na kasete dok pevam. Imao sam četiri ili pet godina. Kasnije, kada sam imao sedam ili osam godina, shvatio sam da to nije samo dečje pevanje. Video sam da imam ukrase u glasu, to su primetili i nastavnica muzičkog i ljudi koji su se bavili muzikom. Nekako sam oduvek znao da znam da pevam. Ali nisam mislio da će mi to biti životni poziv. Studirao sam arhitekturu, lepo sam crtao, razmišljao sam o raznim stvarima. Muzika je došla sasvim slučajno.
Kako je izgledao taj početak?
– Preko druga sa kojim sam trenirao kik-boks. Njegov otac je bio pevač i imao bend. Nas dvojica smo se družili, pevušili iz zezanja i tako je sve krenulo. Najzanimljivije je što sam radio obezbeđenje u jednom klubu u Melencima. To je bio mali klub, možda za 150 ljudi. I baš tu sam prvi put uzeo mikrofon i počeo da pevam. Bukvalno je tako počela moja muzička priča.
Koliko ti znači odnos koji imaš sa publikom? Gledajući tvoje nastupe, stiče se utisak da postoji posebna emocija između tebe i ljudi koji dolaze da te slušaju.
– Mnogo mi znači. Volim da se posvetim ljudima koji dođu na moj nastup. Oni vole način na koji pevam, doživljavaju ga kao emotivan i ja se trudim da im prenesem tu emociju. Ako su već došli zbog mene i platili kartu, želim da odu zadovoljni i da požele ponovo da dođu. To mi je uvek cilj.
Često umetnici kažu da im najbolje ideje dolaze neposredno pred san ili u polusnu. Da li ti se nekada dogodilo da se probudiš sa gotovom idejom za pesmu?
– Jeste. Imam jednu pesmu koju sam napisao upravo tako. Legao sam da spavam i u jednom trenutku, u polusnu, kroz glavu mi je prošla jedna rečenica. Nisam hteo da čekam jutro, jer sam znao da ću je zaboraviti. Odmah sam ustao i za pet minuta napisao celu pesmu. To je baš bio onaj trenutak kada inspiracija sama dođe.
Znači, istina je da inspiracija nekad dolazi baš u tim trenucima između sna i jave?
-Jeste, stvarno jeste. Često mi padne na pamet neka zanimljiva rečenica ili ideja i odmah moram da je zapišem. Ako pomisliš: „Zapamtiću do jutra“, uglavnom je zaboraviš. Zato sve zapisujem čim mi dođe.
Kada postigneš veliki uspeh, prirodno je da se ciljevi menjaju. O čemu danas maštaš?
– Što se tiče materijalnih stvari, iskreno, nemam neke velike želje. Uvek sam bio skroman i stvarno mislim da sam dobio i više nego što zaslužujem. Zahvalan sam Bogu na svemu što mi je dao i što mi je omogućio.
Kako uspevaš da uskladiš treninge sa nastupima i putovanjima?
– Trudim se da budem u kontinuitetu. Treniram, nastupam vikendom, putujem, ali mislim da mi upravo to što ne pijem mnogo pomaže. Ljudi posle vikenda provedu dva ili tri dana oporavljajući se, a meni je dovoljno samo da se naspavam i mogu odmah dalje. Gde god da odem, ako postoji sala ili neko mesto gde mogu da treniram, ja odem i odradim trening. Gledam da ne ispadam iz ritma.
Znači, uopšte ne piješ alkohol?
– Na nastupima stvarno ne pijem. Ne pamtim kada sam na nastupu popio makar jednu čašicu. Ovako, kada sednem sa društvom, mogu da popijem jedno ili dva pića, ali da sam se napio, to stvarno ne pamtim.
Koliko danas vodiš računa o ishrani?
– U poslednje vreme postim i dosta vodim računa o tome šta jedem. Nije to ništa ekstremno, ali gledam da ne brljam. Mislim da nije dobro ni kada odeš u drugu krajnost. Ništa što je ekstremno nije održivo na duže staze.
Dakle, balans je najvažniji?
– Jeste. Na kraju, kada odeš u neki ekstrem, ne prijaš ni sebi ni ljudima oko sebe.
Kada te publika može očekivati na sledećim nastupima i da li pripremaš nešto novo?
– Vikendima uglavnom radim, petak i subota. Sad preko leta ima dosta nastupa i preko nedelje, pogotovo kada krene sezona u Crnoj Gori. Što se tiče novih pesama, trebalo bi da izađe nešto već u julu, a za septembar spremamo još dosta novih stvari. Biće dosta nove muzike.
Koji ti je najemotivniji trenutak koji si doživeo sa publikom?
– Bilo ih je mnogo. Nekako i moja publika, pošto ja pevam emotivno, i ona je takva. Valjda se međusobno pronađemo. Sećam se jednog momka koji mi je prišao i rekao da je bio bolestan. Tada sam snimio apel da mu se pomogne i, kako mi je rekao, baš u tom trenutku se skupio novac koji mu je bio potreban. Posle je došao da mi kaže da je dobro i da je zdrav. Takve stvari nikada ne možeš da zaboraviš. Imam i ljude koji dolaze na moje nastupe, a bore se sa ozbiljnim bolestima. Kada ih vidim, trudim se da im posvetim malo više vremena, da popričam sa njima i da odu zadovoljni. To su momenti koji ostanu zauvek.
Da li postoji trenutak kada si prvi put postao svestan koliko tvoje pesme znače ljudima?
– Ima jedan koji nikada neću zaboraviti. Bio sam u Cazinu, u jednom klubu gde je bilo oko dve hiljade ljudi. Izlazim na binu, počinjem da pevam i u jednom trenutku shvatam da ne čujem sebe od publike. Bukvalno nisam čuo svoj glas. Krenule su mi suze na oči. Nisam mogao da verujem šta se dešava. Imam i danas taj snimak i mnogo mi znači. U jednom trenutku sam samo spustio mikrofon i slušao publiku kako peva. Zbog takvih trenutaka stvaram muziku i radim ovaj posao.
Šta ti je važnije – broj ljudi ili povezanost sa publikom?
– Uvek kažem da bih radije pevao za sto ljudi koji iskreno osećaju moje pesme nego za hiljade onih koji su došli samo da vide šta se dešava. Ne volim da kažem „fanovi“, više volim da kažem ljudi koji poštuju moj rad. To su ljudi koji kasnije dovedu neke nove ljude i tako ta zajednica prirodno raste.
Koja bi bila tvoja poruka za kraj?
– Mislim da danas svi treba da imamo malo više empatije jedni prema drugima. Da ne mislimo samo na sebe, nego i na ljude oko sebe, na njihove potrebe i probleme. Treba biti pošten i raditi pošteno. Verujem da Bog sve to na kraju nagradi i da ne treba gaziti preko drugih da bi uspeo. I ono što je možda najvažnije, treba verovati u sebe. Ako već odlučiš da se baviš nečim, onda moraš da očekuješ velike stvari od sebe. Ako ni sam ne veruješ da možeš da uspeš, možda odmah treba da izabereš neki drugi put. Mnogo verujem u vizualizaciju. Treba da razmišljaš o svojim ciljevima, da zračiš onim što želiš i da radiš za to. Ljanti često misle da je to kliše, ali ja stvarno verujem da može mnogo da pomogne. I na kraju, voleo bih da svi pokušamo da ostanemo normalni ljudi u ovim vremenima u kojima živimo.
BONUS VIDEO
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na: