Aleksandar Tomić, osnivač Akademije borilačkih sportova Loznica i selektor reprezentacije Srbije, objavio je emotivno pismo posle novih uspeha. Prenosimo ga u celosti.
Kada se vratim nekoliko dana unazad i pogledam sve što se dogodilo u Abu Dabiju, shvatim da dve srebrne medalje nisu samo rezultat jedne borbe, jednog treninga ili jednog takmičenja.
One su rezultat godina rada.
Godina odricanja, treninga, putovanja, kampova, pobeda i poraza. Godina u kojima smo kao tim učili, padali, ustajali i ponovo izlazili na tatami sa istim ciljem – da jednog dana budemo među najboljima na svetu.
Ove godine smo se iz Abu Dabija vratili sa dve svetske srebrne medalje.
Ja sam osvojio srebro u fajtingu i ne-wazi, dok je naš Jovan Cvetanović postao vicešampion sveta u fajtingu, u konkurenciji U21 do 69 kilograma.
Ali kada kažem „mi“, ne mislim samo na nas dvojicu.
Na Svetskom prvenstvu bila su četvorica Lozničana – Jovan Cvetanović, Stefan Ilić, Luka Pavlović i ja.
Stefan i Luka bili su veoma blizu osvajanja medalja. Nekada nekoliko detalja odluči da li ćeš stati na pobedničko postolje ili ostati korak ispod njega. Ali ono što su pokazali u Abu Dabiju pokazuje da pripadaju svetskom nivou i potpuno sam siguran da će se njihove medalje naći na grudima već na nekom od narednih velikih takmičenja.
Lozničani su ponos Srbije Foto: Privatna arhiva
Četvorica momaka iz Loznice pokazala su da možemo da se borimo sa najboljima.
Na našem putu do medalja padali su borci iz Rusije, Brazila, Maroka i Engleske.
Nije važno koliko je velika država iz koje dolazi protivnik.
Kada izađeš na tatami, sve počinje od nule.
I tada se vidi koliko vredi rad.
Srbija je mali broj na mapi, ali je veliki protivnik na tatamiju.
Za mene je ovo bilo posebno prvenstvo.
Prvi put sam imao priliku da se borim u dve discipline na Svetskom prvenstvu i put do dve medalje bio je izuzetno težak. Šest borbi, četiri pobede protiv vrhunskih boraca, a onda finale za finale.
Lozničani su ponos Srbije Foto: Privatna arhiva
U jednom trenutku bukvalno sam išao sa jednog borilišta na drugo, bez dovoljno vremena za odmor i oporavak.
U finalu fajtinga izgubio sam 7:6 od višestrukog svetskog šampiona iz Rusije. Bio sam u prednosti, ali je umor u poslednjim sekundama učinio svoje.
U ne-wazi sam takođe stigao do finala.
Dva srebra.
Ali iskreno – još uvek osećam da zlato nije završena priča.
Sledeće godine dolazim po njega. 🥇
Posebno sam ponosan na Jovana.
Pored srebrne medalje u svojoj kategoriji, prvi put je nastupio i u seniorskoj konkurenciji. I to protiv borca koji je drugi na svetskoj seniorskoj rang-listi.
Nije se povukao.
Nije se uplašio.
Ušao je u borbu i pokazao da može da se nosi i sa seniorima.
Za dve godine ga čeka seniorska kategorija i mislim da svi zajedno možemo da budemo veoma ponosni na ono što dolazi.
Lozničani su ponos Srbije Foto: Privatna arhiva
Ali nijedan od ovih rezultata ne bi bio moguć bez ljudi koji stoje iza nas.
Osam nedelja ekstremnih priprema.
Trening, ishrana, san, oporavak, kampovi i rad sa ljudima koji su dali svoj maksimum da budemo spremni kada izađemo na tatami.
Veliko hvala mentorima i saradnicima u pripremama – doktorima Vuku i Nemanji Aleksiću, Nikoli Pavloviću, Nemanji Jovanoviću, Filipu Božiću, kao i našem Lozničaninu Aleksandru Lekiću, sa kojim smo radili specifične anaerobne treninge visokog intenziteta.
Radili smo ono što većina ne vidi.
Simulirali smo uslove borbe, radili na tome da telo može da izdrži ogroman pritisak i da se ne ugasi kada je najpotrebnije.
Jer u svetskom finalu često ne pobedi samo onaj koji je tehnički bolji.
Pobedi onaj koji može da izdrži još nekoliko sekundi.
I još jedan napad.
I još jedan bol.
I još jedan trenutak kada ti telo kaže da staneš.
A ti nastaviš.
A onda dolazi porodica.
Jer iza svakog sportiste koji odlazi na kampove, putuje i trenira po nekoliko puta dnevno stoji porodica koja sve to trpi zajedno sa njim.
Moja supruga je imala razumevanja za treninge, odsustva, kampove, pripreme i sve ono što vrhunski sport nosi sa sobom.
A posebno mesto u svemu tome ima moj otac.
Čovek koji me je svih ovih godina bezbroj puta pozvao, pitao kako sam, bodrio me i podsećao da nastavim kada je bilo teško.
Takva podrška se ne vidi na medalji.
Ali bez nje mnoge medalje nikada ne bi ni stigle do vrata.
Zato ova srebra pripadaju i njima.
Hvala i mom timu.
Hvala svakom sportisti Akademije borilačkih sportova Loznica koji je trenirao sa nama, svakome ko je pomagao, svakome ko je navijao i svakome ko je verovao.
Jer ono što gradimo u Loznici nije samo sportski klub.
Gradimo tim, porodicu i generacije koje dolaze.
I upravo zato mi je posebno značilo kada smo se vratili kući.
Vatromet.
Baklje.
Zastave Srbije.
Naši ljudi.
Naša Loznica.
Ispred Akademije.
Takvi trenuci ostaju zauvek.
A nama ostaje da nastavimo.
Jer ovo je već treća godina zaredom da se iz naše Akademije vraćamo sa svetskim medaljama.
To više nije slučajnost.
To je rezultat sistema, rada, discipline i zajedništva.
I zato nećemo stati.
Stefan, Luka, Jovan i ja smo pokazali da četiri momka iz Loznice mogu da izađu na najveću svetsku scenu i da se ravnopravno bore sa najboljima.
A iza nas dolaze novi klinci.
Novi šampioni.
Nove medalje.
Novi snovi.
Za Loznicu.
Za Srbiju.
I da…
… sledeće godine ne vraćamo se po srebro.
