Dva skupa u Srbiji na kojima se sve videlo

U DVA dana u Srbiji su održana dva skupa. Dana 27. juna, pod sloganom „Srbija – jedna porodica“, ispred Narodne skupštine okupilo se, prema navodima organizatora, više od 200.000 građana iz svih krajeva Srbije i Beograda.

Svi su došli da pruže podršku predsedniku Republike Aleksandru Vučiću i politici koju promoviše. Većinu okupljenih činili su mladi, svesni da im aktuelna politika pruža šansu za miran život, obrazovanje i zaposlenje. Dobro znaju kroz šta je Srbija morala da prođe da bi se finansijski konsolidovala i krenula putem ekonomskog razvoja. Niko nije slep pred činjenicom da vidi izgrađene auto-puteve, obnovljene mnoge druge puteve, bolnice, fabrike… Sve relevantne međunarodne finansijske organizacije konstatuju stalni napredak Srbije po ekonomskim parametrima. Kreditni rejting se povećava, kao i prosečne plate i penzije u realnom iznosu. Sve ovo, i još mnogo toga, okupljeni građani su sagledali i želeli da na ovaj način pruže podršku vođenju ovakve politike na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Skupu se relativno kratkim i sadržajnim govorom obratio predsednik Republike, koji je ujedno predložio slogan pod kojim će Srpska napredna stranka i njeni koalicioni partneri nastupiti na predstojećim parlamentarnim izborima – „Ujedinjena Srbija“. I pored ovolikog broja građana i izuzetno toplog dana, sve je proteklo bez i najmanjeg incidenta.

Normalno je da ovakva Srbija ne odgovara određenim zapadnim centrima moći i svim srbomrscima, gde god da ih ima, pa su dali sve od sebe, uz ogromna finansijska sredstva, ne bi li je, jednom rečju, srušili. Pokušali su nasilno preuzimanje vlasti na ulici, potom izazivanje građanskog sukoba, pa čak i građanskog rata. Mehanizmi su bili različiti. Upumpavana je ogromna količina novca u određeni broj studenata, opozicionih političara, univerzitetskih profesora, glumaca i mnogih javnih radnika, a imuni nisu bili ni tužilaštvo, pravosuđe, pa čak ni delovi policije.

Svi su oni definitivno 27. juna videli da od svega što su želeli neće biti ništa.

Nekoliko dana pre ovog skupa studenti u blokadi, kako sami sebe nazivaju, zakazali su veliki skup u Kraljevu, i to baš na Vidovdan, na Trgu ratnika. Slogan ovog skupa bio je „Na Vidovdan se sve vidi!“ Održani skup opravdao je taj slogan, ali ne na način na koji su organizatori zamislili. Videlo se manje od 2.000 pristalica, od kojih je većina bila u hladu okolnih kafića. Najpoznatiji blokaderi došli su autobusima i automobilima iz Novog Sada, ali ni to nije povećalo broj prisutnih. Njihovi saborci i blokaderi iz Novog Pazara, koji se zalažu za pokrajinu Sandžak i bez kojih se nije mogao zamisliti gotovo nijedan skup u Novom Sadu i Beogradu, nisu došli. Blokaderima iz Novog Pazara Kraljevo je bilo bukvalno pred nosom, ali kako da dođu kada je za njih Vidovdan kao đavolu krst.

Generalno, zakazivanje ovog skupa na Vidovdan predstavljalo je vrhunac studentskog licemerja, jer su isti ljudi punih devetnaest meseci napadali srpsku istoriju, Srpsku pravoslavnu crkvu i sveštenstvo, kao i najvulgarnije vređali više od milion građana koji su u Hramu Svetog Save celivali jednu od najvećih pravoslavnih relikvija. Zar njihovi ideolozi, među kojima su i pojedini profesori, nisu to nazivali fetišizmom i idolopoklonstvom?

Povodom ovog skupa oglasila se i njihov ideolog, odnosno osoba koja ih podržava od prvog dana, Aida Ćorović. Optužila je studente da su ovim skupom u Kraljevu skrenuli, ni manje ni više, nego u srpski nacionalizam. Gospođa Ćorović očigledno još živi u vremenu kada se smatralo da je srpski nacionalizam nešto negativno i da ga treba saseći u korenu, iako je odvajkada biti srpski nacionalista u izvornom značenju bilo nešto pozitivno i normalno. Organizatorima ovog skupa, zasigurno, srpski nacionalizam u tom izvornom značenju nije pozitivna osobina.

Za govornicom su se pojavile i dve osobe, od kojih je svaka za sebe predstavljala svojevrsno čudo prirode. Jedna mlada devojka, verovatno maksimalno indoktrinirana, kritikujući vlast nazvala ju je „vlašću takozvane Republike Srbije“.

Za govornicom se pojavila i, u kritici vlasti, gromoglasno najavljena advokatica iz Beograda Jelena Pavlović. Ništa to ne bi bilo čudno da ona donedavno nije bila u stranci profesora Nestorovića, dok se istovremeno ceo dan emituju snimci na kojima ranije, vidno ushićena, stoji pored Aleksandra Vučića i aplaudira mu.

Obe govornice bile su moralne gromade, svaka na svoj način – doduše, u slobodnom padu.

Šta reći za rektora Beogradskog univerziteta Vladana Đokića, koga je bilo tužno posmatrati kako sam i izgubljen stoji nasred trga? Za govornicu nije mogao, a, što bi Srbi rekli, „niko ga nije zarezivao ni za suvu šljivu“. Tužno za čoveka koji se pominje kao mogući predsednički kandidat.

Žalosno je bilo videti i vidno alkoholisanog glumca Tihomira Stanića, koga su, posle dvadeset godina apstinencije od alkohola, studenti ponovo navukli.

Nije nimalo slučajno što je policija prilikom kontrole vozila novosadskih registarskih oznaka, po izlasku iz Kraljeva, pronašla nož sa sečivom dužine 14 centimetara, kao i što je u vozilu poznatog vođe blokadera jedan putnik bio pozitivan na psihoaktivne supstance, dok je drugi bio u alkoholisanom stanju i odbio dodatnu vrstu testiranja.

Ovakav fijasko skupa u Kraljevu nisu mogli da prikriju čak ni na N1 i Novoj S. Ruku na srce, ako je predizborna kampanja tek u začetku, studenti teško da su mogli da učine bolju uslugu vladajućoj stranci nego organizacijom ovakvog skupa na Vidovdan.

(24 Sedam)