Скоро четири деценије Петар Ђорђевић изводи брод на реку, а за све то време дан му почиње истом провером. Иако на командном мосту има савремене инструменте, навика је остала иста – пре него што са туристима крене на крстарење, овог пута Савом надомак ушћа у Дунав, на радију послуша да ли реке тог дана расту, стагнирају или опадају.
“Обавезно морамо да будемо упознати са водостајем да бисмо могли да видимо да ли наш брод има довољно воде да би могао да плови. То је један од основних предуслова да слушамо у подне стање са водостајем. То је једна уобичајена ствар да сви бродари се користе извештајем о водостају”, објашњава лађар Петар Ђорђевић.
“Извештај о водостању” емитује се већ 102 године, а Ђорђевић каже да је тај начин информисања саставни део пловидбе и да је међу бродарима остао дубоко укорењен.
“То је оно како смо ми почели да пловимо и то нам је остало у срцу и остало у навици или да не кажем да је то саставни елемент наше пловидбе или нашег почетка сазнања каква ће пловидба бити, да ли ће бити успешна или ће бити отежана због недостатка воде под бродом”, наводи Ђорђевић.
Препознатљиву најаву “Водостање… Bulletin hydrographique” Ђорђевић памти деценијама, док је Радио Београд емитује дуже од једног века. Први извештај о водостању прочитан је 7. марта 1924. године, у данима када су земљи претиле велике поплаве. Овог лета, међутим, мери се изузетно низак водостај Дунава. Код Бездана, на уласку у Србију, ниво реке нижи је него иједне године још од 1909.
Број који сваког поднева описује реку
Како настаје број који се сваког поднева прочита на радију, објашњава хидролог Дејан Владиковић из Републичког хидрометеоролошког завода.
“Некада се водостај мерио искључиво помоћу водомерних летви постављених на обалама река, о којима су бринули хидролошки осматрачи и шефови станица. То се временом променило, па данас имамо аутоматске хидролошке станице са којих се, осим података о водостају, прикупљају и подаци о протицају, температури воде и проносу наноса. Током зиме прати се и појава леда, што је једна од специфичности хидролошких осматрања. Све то ради Одсек за прогнозу вода Републичког хидрометеоролошког завода, у сарадњи са колегама из мреже које брину о станицама”, каже Владиковић.
Од мреже са више од 180 мерних станица до радијског микрофона, подаци данас путују неупоредиво брже него 1924. године. Ипак, низак водостај Дунава овог лета није изненађење. Први наговештаји, каже Владиковић, могли су да се виде још током пролећа, и то далеко изван граница Србије.
“Разлог је велики дефицит падавина, који је још од марта и априла присутан у целој централној Европи – у јужној Немачкој, Аустрији, Чешкој, Словачкој, посебно Мађарској, као и у Румунији и код нас у Војводини. Залихе воде у снежном покривачу, које редовно пратимо, од почетка фебруара биле су испод просечних вредности. Снег који је током децембра и јануара пао на подручју Алпа почео је да се топи, а нових падавина није било. Такав сплет околности јасно је указивао на то да ће бити проблема са водостајем Дунава, што се, нажалост, и остварило. Историјски минимуми забележени су на већини мерних станица, а погођено је свих четрнаест подунавских држава”, истиче Владиковић.
Шкољке на сувом, коњи у дунавском плићаку
Оно што хидролог чита из података и са графикона, тридесетак километара од Београда може да се види голим оком.
Код Белегиша се Дунав повукао и за собом оставио широку траку обале која је иначе под водом. По исушеном дну леже шкољке и наплављено грање, док сува речна трава стоји усправно тамо где је донедавно расла испод површине. До воде се стиже преко простора којим би се при нормалном водостају већ пливало.
Колико је река плитка, најбоље показују коњи са оближње аде. Они газе далеко од обале, улазећи у део Дунава у који при уобичајеном водостају не би могли да зађу.
За риболовце, међутим, повучена вода није само промењен призор. Са нивоом воде помера се и риба, а са њом и сваки добар улов, објашњава рибочувар Љубомир Пејчић.
“Низак водостај знатно отежава риболов са обале. Додуше, отварају се неке нове локације које су раније биле неприступачне, али већина уобичајених места сада није погодна за пецање. Проблем је и то што већина риболоваца има мало искуства са овако екстремно ниским водостајем, па морамо да се сналазимо, испробавамо нове локације и тражимо места на којима се риба тренутно задржава и где је уопште могуће пецати. Овде је, на пример, вода веома плитка и има много траве, па варалица може да се води само уз површину јер чим оде мало дубље, закачи дно или траву. То је један од примера како овако низак водостај отежава риболов”, каже Пејчић.
Ипак, није сва риба напустила плићаке. У Белегишу је ових дана активан буцов, грабљивица која излази за ситнијом рибом и одаје се наглим ударом о површину. Лако га је чути, али га је тешко преварити.
Низак водостај Дунава мења и оно што се упеца. Мањи проток реке, уз исту количину отпадних вода, утиче на квалитет воде, упозорава Пејчић.
“Треба бити опрезан, али не треба дизати панику и говорити да ће се неко отровати. Проблем је у томе што је проток Дунава знатно мањи од уобичајеног, док је количина отпадних вода које се код нас, нажалост, углавном без обраде испуштају директно у реку, остала иста. Због тога је концентрација потенцијално штетних микроорганизама већа, а квалитет воде нешто лошији. То није случај свуда, али је посебно изражено у већим градовима, због чега је неопходан опрез. При температурама ваздуха од 35 до 40 степени и температури воде од око 30 степени, риба се много брже квари, па и на то треба обратити пажњу. Препоручујем да се избегава њено конзумирање, а ко ипак жели да задржи улов требало би да рибу што пре очисти и стави у ручни фрижидер или на друго хладно место”, наводи Пејчић.
Када сваки центиметар мења пловни пут
Низак водостај не мења само услове за риболов. На води сваки центиметар другачије тежи. Последњих дана Петар Ђорђевић са туристима плови Савом, док Дунав због ниског водостаја заобилази. Пад нивоа, каже, примећује и на Сави, где је вода на појединим местима и неколико метара нижа него ранијих година.
“Низак водостај мења секторе у којима је могућа безбедна пловидба. На пример, од Бездана до Сланкамена пловидба тренутно није безбедна, док је од Сланкамена до Ђердапа ситуација повољнија јер има више воде. Регулација код Ђердапа омогућава да се водостај одржава на минимуму који задовољава услове за пловидбу”, објашњава Ђорђевић.
Када је воде мање, ни искуство више није довољно. Извештај о водостању капетану даје слику реке пре поласка, а када брод исплови, ту слику из тренутка у тренутак допуњавају инструменти у кабини.
“Ово је ехосондер, а овај инструмент показује пловни пут којим брод треба да се креће. На екрану се види положај брода, као и подаци о брзини, дубини, географској ширини и температури воде. Дубина на овом месту износи 13,7 метара”, показује Ђорђевић.
На командном мосту налазе се и радио-станице које му омогућавају да разговара са посадама других пловила.
“То су радио-станице које ми омогућавају да се чујем са другим бродовима и са њима остварим безбедну комуникацију”, указује Ђорђевић.
Вековни глас реке у доба дигиталних платформи
Од командног моста до штапа на обали, потреба је иста – знати шта река ради. Зато Републички хидрометеоролошки завод исте податке дели са свима чији дан зависи од воде. Истих неколико центиметара некоме представља услов за безбедну пловидбу, некоме одређује место за пецање, а некоме доноси упозорење на оно што река може да донесе.
“Много тога се од покретања емисије променило, али Радио Београд и даље ужива велики углед и препознат је у читавом региону. Чињеница да емисија траје већ 102 године показује колики значај има и зашто ту традицију треба неговати. Данас постоје и други начини да се дође до ових података, пре свега посредством различитих дигиталних платформи. Ипак, људима који у том тренутку немају мобилни телефон, који имају само радио или су, на пример, на одмору, та основна информација и даље много значи. Зато емисија треба да остане део традиције која се чува и негује”, наглашава Владиковић.
Променио се и начин на који се долази до података о водостају. Љубомир Пејчић памти време када се на реку није кретало док се претходно не саслуша извештај. Тако су радили старији риболовци, а тако је још као дечак научио и он.
Данас је радио-апарат заменио екраном мобилног телефона, преко којег прати податке Републичког хидрометеоролошког завода, али међу риболовцима још има верних слушалаца култне емисије.
“Данас постоје бројне дигиталне платформе преко којих се може доћи до тих података. Ипак, људима који у том тренутку немају мобилни телефон, имају само радио или су, на пример, на одмору, та основна информација и даље много значи. Зато емисија треба да настави да се емитује као део традиције коју треба чувати и неговати”, поручује Владиковић.
Мењали су се гласови, технологија и сама река, али потреба за информацијом о водостају није. Број који хидролог измери и обради, слушалац потом чује на радију: лађар према њему планира излазак на воду, док риболовац зна шта га на обали чека.
Емисија која је пре више од једног века настала због превише воде данас се слуша због премало – а извештај “Bulletin hydrographique… Водостаји…” чита се, као и тада, свакога дана.