GRAĐANI državu ne upoznaju kroz velike političke govore, već na šalteru, u bolnici, katastru i poreskoj upravi.
Foto: Printskrin
Upravo na tim mestima nastaju problemi koje vlast mora da rešava, ali i pitanje ko ima dovoljno znanja i iskustva da upravlja sistemom.
Šta je izvor političkih podela u Srbiji, gde vlast mora da popravi odnos države prema građanima i da li političko nezadovoljstvo samo po sebi predstavlja dovoljan program za preuzimanje odgovornosti za zemlju? O tim pitanjima razgovaramo sa advokatom Igorom Isailovićem.
Kada govorimo o predstojećim izborima, šta je po vašem mišljenju zapravo najvažnije pitanje koje će građani na njima rešavati – samo ko će biti na vlasti ili i kakav će pravac Srbija izabrati u godinama koje dolaze?
Voleo bih da je tema današnjeg razgovora stanje privrede u Srbiji, velike investicije i transakcije, nova radna mesta, rast životnog standarda i sve ono što bi trebalo da predstavlja prirodan fokus jedne zemlje koja želi da ide napred.
Međutim, predstojeći izbori biće toliko značajni za pravac u kojem će se Srbija razvijati u godinama koje dolaze da ih nije moguće posmatrati samo kao još jedan politički događaj.
Zato će tema ovog razgovora biti nešto šira, osvrt na put koji smo kao društvo prošli, na ono što smo iz prošlosti naučili ili nismo naučili, ali pre svega pogled u budućnost, kakvu Srbiju želimo i šta je potrebno da uradimo da bismo je takvom napravili.
Da li danas u Srbiji postoje duboke podele u društvu i šta je, po vašem mišljenju, njihov glavni uzrok?
Duboke podele u našem društvu nisu nastale zato što ljudi različito misle o politici. Različita mišljenja su normalna, potrebna i predstavljaju samu suštinu demokratskog društva. Problem nastaje kada politička borba prestane da bude borba ideja i postane borba protiv ljudi, kada neistomišljeniku osporavate dostojanstvo, prava ili bezbednost samo zato što drugačije misli.
Crna hronika je među najčitanijim sadržajima upravo zato što je lako posmatrati tuđu nesreću sa bezbedne udaljenosti. Gotovo niko, međutim, ne želi da jednog dana postane njen akter.
Zato bi svako, pre nego što podrži progon, nasilje ili oduzimanje prava nekom drugom, trebalo sebi da postavi samo jedno pitanje: da li bih isto pravilo prihvatio kada bi sutra važilo za mene, moje dete ili moju porodicu?
Kada govorimo o predstojećim izborima, šta je po vašem mišljenju zapravo najvažnije pitanje koje će građani na njima rešavati – samo ko će biti na vlasti ili i kakav će pravac Srbija izabrati u godinama koje dolaze?
Voleo bih da je tema današnjeg razgovora stanje privrede u Srbiji, velike investicije i transakcije, nova radna mesta, rast životnog standarda i sve ono što bi trebalo da predstavlja prirodan fokus jedne zemlje koja želi da ide napred.
Međutim, predstojeći izbori biće toliko značajni za pravac u kojem će se Srbija razvijati u godinama koje dolaze da ih nije moguće posmatrati samo kao još jedan politički događaj.
Zato će tema ovog razgovora biti nešto šira, osvrt na put koji smo kao društvo prošli, na ono što smo iz prošlosti naučili ili nismo naučili, ali pre svega pogled u budućnost, kakvu Srbiju želimo i šta je potrebno da uradimo da bismo je takvom napravili.
Da li danas u Srbiji postoje duboke podele u društvu i šta je, po vašem mišljenju, njihov glavni uzrok?
Duboke podele u našem društvu nisu nastale zato što ljudi različito misle o politici. Različita mišljenja su normalna, potrebna i predstavljaju samu suštinu demokratskog društva. Problem nastaje kada politička borba prestane da bude borba ideja i postane borba protiv ljudi, kada neistomišljeniku osporavate dostojanstvo, prava ili bezbednost samo zato što drugačije misli.
Crna hronika je među najčitanijim sadržajima upravo zato što je lako posmatrati tuđu nesreću sa bezbedne udaljenosti. Gotovo niko, međutim, ne želi da jednog dana postane njen akter.
Zato bi svako, pre nego što podrži progon, nasilje ili oduzimanje prava nekom drugom, trebalo sebi da postavi samo jedno pitanje: da li bih isto pravilo prihvatio kada bi sutra važilo za mene, moje dete ili moju porodicu?
Šta je, po vašem mišljenju, razlog nezadovoljstva dela javnosti koje je Srbiju tokom prethodne gotovo dve godine dovelo u stanje gotovo permanentne političke krize?
Mislim da treba razlikovati organizatore i koordinatore političkih procesa od velikog broja ljudi koji su im se priključili iz sasvim različitih razloga. Deo tog nezadovoljstva je politički, deo lični i trivijalan, deo je večito kritizerstvo, ali postoje i problemi koje vlast mora ozbiljno da čuje.
Veliki broj građana Aleksandra Vučića već duže od decenije doživljava kao centralnu političku figuru Srbije i pozitivno ocenjuje rezultate njegove politike i rada njegovih najbližih saradnika. Upravo zato su za mene delimično opravdani razlozi nezadovoljstva posebno važni.
Većina ljudi Aleksandra Vučića ne upoznaje lično, već državu i njenu politiku upoznaje na šalteru opštine, u katastru, poreskoj upravi, bolnici ili nekoj drugoj instituciji. I kada tamo naiđe na birokratiju, bahatost, aroganciju ili korupciju, taj službenik za njega postaje lice države i za nekoliko minuta može da uprlja sliku svega što je godinama građeno.
Zato nije dovoljno imati velike investicije, puteve, nova radna mesta i međunarodne uspehe. Država se meri i time kako se ophodi prema čoveku u njegovom svakodnevnom kontaktu sa sistemom. Ako taj deo ne promenimo, nezadovoljstvo će uvek postojati kao prostor koji će neko pokušati politički da iskoristi.
Da li vlast prepoznaje ovaj problem i postoje li nagoveštaji da će se nešto suštinski promeniti?
Mislim da ga vlast vrlo jasno prepoznaje. Ko prati retoriku i poteze u prethodne dve godine, vidi da je identifikovan problem ljudi unutar sistema koji lični interes stavljaju iznad opšteg i da se kroz kadrovske promene, javnu odgovornost i najavljene reforme pokušava menjati način na koji država funkcioniše.
Predsednik Vučić je, između ostalog, najavio znatno manju vladu sa 12 ministarstava, upravo uz obrazloženje da manji sistem znači jasniju odgovornost i veću efikasnost.
Nije dovoljno imati velike investicije, puteve, nova radna mesta i međunarodne uspehe. Država se meri i time kako se ophodi prema čoveku u njegovom svakodnevnom kontaktu sa sistemom. Ako taj deo ne promenimo, nezadovoljstvo će uvek postojati kao prostor koji će neko pokušati politički da iskoristi
Meni je važno da se promena ne završi na imenima, već da se promeni kultura odgovornosti, da građanin zna ko je odgovoran, da bahatost ima posledice i da funkcija nije privilegija nego obaveza. Mnogo toga što sam kao posmatrač smatrao potrebnim već je najavljeno ili pokrenuto, sada će pravi test biti koliko će se dosledno sprovesti.
U javnim nastupima Aleksandra Vučića stvoren je utisak da građanin može direktno da postavi pitanje i očekuje odgovor ili reakciju, a to samo po sebi povećava pritisak na svaki deo birokratije koji i dalje misli da prema građanima može da se odnosi sa distancom, arogancijom ili nezainteresovanošću.
Da li u Studentskoj listi vidite odgovor na probleme o kojima govorite i dovoljno ozbiljan plan za budućnost Srbije?
Za početak, meni je neobično da se jedna izborna lista naziva studentskom, a da kandidati za najviše državne funkcije nisu studenti, niti su tu listu birali studentski parlamenti. Nisam siguran ni koliko je dobro da se studentski identitet pretvara u politički brend.
Ako to ostavimo po strani, kao neko ko politiku Srbije prati praktično od detinjstva, od ove grupacije sam do sada video mnogo snažnih parola, ali nedovoljno razrađenih odgovora na pitanja ekonomije, energetike, spoljne politike, zdravstva, bezbednosti i razvoja zemlje.
Objavljen je program od 11 tačaka i njega treba ozbiljno analizirati, ali po mom mišljenju mnoge njegove formulacije otvaraju ozbiljna pravna i institucionalna pitanja, posebno tamo gde se govori o „oslobađanju“ pravosuđa, proverama i odstranjivanju ljudi iz institucija.
Država nije mesto za političko odrastanje, a njene institucije su isuviše ozbiljne da bi bile poligon za eksperiment. Ko traži poverenje da vodi Srbiju mora, osim dijagnoze problema, građanima ponuditi precizan odgovor kako će zemlja izgledati prvog, stotog i hiljaditog dana njegove vlasti.
Primećujem da ovu listu podržavaju različiti pojedinci, neki iz krugova za koje smatram da Srbiji ne žele dobro, ali i poznati glumci i nekadašnji vrhunski sportisti. O njihovom profesionalnom radu mogu da govorim sa punim poštovanjem. Veliki sportista ostaje veliki sportista, odličan glumac odličan glumac i želim im da snime još mnogo dobrih filmova, jer su sada budžetska izdvajanja za filmsku industriju rekordna. Ali vođenje države nije pitanje popularnosti, niti politika treba da bude usputni hobi. Ona zahteva znanje, iskustvo, odgovornost i veoma konkretan plan šta radite sa državom kada dobijete poverenje građana.