ĐORĐE I LJUBICA KUPILI KUĆU I 50 ARI ZA 2.000 EVRA! “Ovde recimo za 5.000-6.000 da kupiš, i jedno 4.000 da središ! Znači, do 10.000 evra, da bude bombona” VIDEO

Ljubica i Đorđe su obrazovani, mladi i pre osam meseci napustili su Beograd i krenuli od nule – na selu! Kuću i 50 ari zemlje kupili su za 2.000 evra i mnogi zastanu kad to čuju jer misle da je cifra greška i da fali neka nula.

Međutim, nije. Njih dvoje kupili su staru kuću u kojoj danas žive bez struje i vode, u jednoj sređenoj sobi. Kuća je stara više od 100 godina, ali mladi i vredni, Ljubica i Đorđe, čvrsto veruju da će uz rad sve to da se sredi…

Bez gradskog komfora, ali presrećni što žive u tom svom novom čarobnom svetu.

– Prvi dani su bili smešni i tragikomični, neko bi plakao, i mi smo, ali ovde i ne možeš da budeš tužan, da patiš, kad čuješ ptičice… Važno je da smo zdravi i da se slažemo a prozor će se namestiti, seća se Ljubica teškog početka kad nisu imali ni prozore nego su prvih dva-tri dana na njih stavljali kartone. Na dan kad su došli u aprilu pao je veliki sneg pa im se kamion sa stvarima zaglavio u blatu i tako je stajao dva-tri dana dok nije došao komšija s motokultivatorom, priseća se Ljubica za Jutjub kanal Povratak na selo. 

Otkud njih dvoje u Sukovu kod Pirota?

Otkud baš na mestu gde nemaju nikog svog, ni rođaka, ni prijatelja… i to na selu! Ljubica veli da je Đorđu rekla čim su se upoznali da bi volela da živi na selu. Završila je fakultet, ona je profesorka ruskog – pa iako na selu i dalje se bavi svojim poslom. Ima i učenice iz Pirota ali najveći deo svog radnog vremena provodi dajući onlajn časove srpskog Rusima koji žive u Srbiji i kojih, kako kaže, kod nas ima mnogo. 

Struju svoju nemaju pa je zajme od komšije kako bi Ljubica (28) mogla da radi i zarađuje jer časove drži onlajn.

Mladi, vedri, puni optimizma i međusobne ljubavi počeli svoj život da grade daleko od svojih – obreli su se u okolini Pirota gde su kupili svoje sadašnje imanje, u selu Sukovo, tačnije u njegovom zaseoku Čelanovci za koji i mnogi Piroćanci ne znaju tačno gde je jer u tom raštrkanom seocetu samo su, kako kažu, trenutno tri kuće živuće u ovoj netaknutoj prirodi i lepoti. Upravo je ta treća – njihova!  

Đorđe je dete ravnice, rođen je u Sremskoj Mitrovici ali se porodica preselila kod majčinih u Šid, gde je i odrastao. Kad je deda sa očeve strane prodao dogtadašnju kuću u Sremskoj Mitrovici rešio je da kupi vikendicu u Grockoj jer, veli, bez Dunava i reke nije mogao. Tako se Đorđe i obreo u Beogradu, u Grockoj, iz koje, kaže, nije mnogo ni izbivao niti se šetao po centru Beograda jer ga to nije ni zanimalo pa mu gradski život ne dostaje ni dan-danas. 

Ono što im oboma nedostaje jesu porodica i stari prijatelji. Iako su stekli mnogo novih, fale im i oni stari. 

Otkud baš u Pirotu? Đorđe veli da je prošao dosta gradova južne pruge i da ih poznaje ali da na istoku, u Pirotu, nije bio. I kad im je već svega bilo preko glave, i grada, i posla od 9 do 5, i firme, i kad su bili kao hrčci koji se neprestano vrte u onom točku, onda je bilo da se nešto dela! Tražili su i oko Rudnika, pa gružanski deo, ali sve se nekako samo od sebe kočilo i blokiralo, a onda su Sukovo našli na internetu, a kuću preko jednog tamošnjeg komšije.

– Osećaj je bio da je to to, i nije prošlo ni 10 dana, kofer spakovali i krenuli, a želja nam je bila da živimo na Staroj planini i eto Bog nas dovede ovde, livada, a Stara planina kao na dlanu. To je kuća u kojoj 40 godina niko nije živeo, kaže Đorđe naglašavajući da nije gledao šta mu fali već da to ima potencijala.

– Struju i vodu u kući nemamo, ni kupatilo, ali se snalazimo, pa vidiš da čoveku i nije toliko potreban sav taj komfor ako imaš neki viši cilj… Biće i daće Bog!, kaže Đorđe sa osmehom.

– Zasad nam dobro ide, pa i pola da ostvarimo što smo zamislili, biće dobro…

Grad im ne nedostaje, a u Grocku je došao jer ga vežu lepe uspomene za tu kuću pa je ispao i neki posao i ostao. Tu je i Ljubicu upoznao, u Grockoj.   

Kuću od pre Prvog svetskog rata i 50 ari placa, platili su 2.000 evra, u okolini Pirota gde je, kažu, još sve prilično jeftino.

– Ovde recimo za 5.000-6.000 da kupiš, i jedno 4.000 da središ! Znači, do 10.000 evra, da bude bombona, veli Đorđe i dodaje da su im u blizini čak dve svetinje, dva manastira.

Đorđe kaže da i Rusi dosta kupuju u tom kraju, pa momci iz Pirota imaju farmu u blizini jer vole selo. 

– Jedino za čim žalim jeste što nismo ranije probali, ko se dvoumi i premišlja, jednog dana će se kajati što nije probao, veli Đorđe i dodaje da je to investicija koja nikad neće propasti pa i da se ne snađeš, ostaće ti lepa vikendica pa se ti vrati u grad.

Ljubica veli u šali da je ona inicijator ideje o selu: Tako sam ga upecala, šalim se, dodaje ona i kaže da je želja da imaju petoro dece. 

– Planovi za budućnost su nam da imamo održivo domaćinstvo, da imamo kozicu, prase, neku ovčicu, konja, jaja naša i da malo sredimo kućicu, da je uljudimo, nama ne treba puno… Imam hobija koliko želite, jedno vreme sam se bavila prodajom svojih torti i kolača a kad sredimo i kuhinju i Pirot će da proba moje kolače, volim da vezem, pevam, sviram, mesim domaći hleb od svog kvasca, to mi donosi mir… Da je život na selu pravi izbor, i da je dosta jurcanja, shvatila je kad je išla na sve – i na posao, i na fakultet, u dve muzičke škole što se odrazilo i na zdravlje i tad se trgla i shvatila da treba da uspori… 

 Ljubica kaže da su od dolaska stekli mnogo prijatelja a da im je grad na 20 minuta, i bioskop i pozorište tamo. Fale joj samo stare drugarice. 

Đorđe kaže i da činjenica da živiš na selu ne mora da znači da živiš od motike.

– Brate, 21. vek, internet… a ja ću prvi da držim, evo prase je već tu, zdrava hrana za sebe, nešto za prijatelje a možda nešto i komercijalizujem… Jer tebi na selu ne treba mnogo kad uzgojiš svoje, pa ljudi su nekad imali sve svoje, kupovali samo petrolej i so… Na kući je, veli, uglavnom radio sam bez nekih majstora osim krova.

– Mogao bih da platim majstora, ali ja ne želim, želim da uradim sam, da vaskrsnemo ovo… Đorđe dodaje i da su u tom kraju i majstori traženi posebno što ima dosta starih pa su i njega stalno pitali da im okreči, da im nešto popravi, ’ajde ti to znaš, ajde i meni… 

– Mora čovek da zna svašta da bi živeo na selu… Bake i deke ovde nisu verovali da ćemo uopšte tu da dođemo, pa vele: Ju, Ljubica tako lepa i mlada, šta će ona ovde u ovoj našoj nedođiji, pa su mislili i da možda bežimo od zakona ili nešto… A mnogo su nas lepo primili, odmah su nam pisali brojeve telefona, ajde dođite, svratite na kafu, ako nešto treba…

– I nije tačno da su Piroćanci tvrdice, baš su dobri domaćini i dobri ljudi…