среда, 29.07.2026, 17:52 -> 17:53
Извор: РТС
Спортска медицина не подразумева само хитну помоћ када се спортиста повреди на терену. Она обухвата читав систем бриге о здрављу – од превенције и дијагностике, преко исхране и опоравка, до психолошке подршке. О томе како изгледа рад са врхунским спортистима и зашто је медицина неодвојив део савременог спорта, за Радио Београд говорио је др Драган Радовановић, председник Здравствене комисије Олимпијског комитета Србије, лекар кошаркашке репрезентације Србије и председник Црвеног крста Србије, у спорту познат као доктор Гага.
Радовановић је на почетку разговора причао о томе колико је добар медицински тим битан за сваки спортски колектив.
“Највећа заблуда је да се спортска медицина своди на интервенцију када се спортиста повреди на терену. Заправо, реч је о читавом систему који чине лекари, физиотерапеути и други медицински стручњаци, а који брину о превенцији повреда и болести, опоравку, суплементацији, исхрани, дијагностици, лечењу и психолошкој подршци спортистима. Најбољи показатељ колико је тај посао сложен јесте број људи који учествују у бризи о врхунским спортистима. Реал Мадрид, на пример, има око 30 чланова медицинског тима, док је кошаркашка репрезентација САД на Олимпијским играма у Токију имала чак 86 људи у стручном штабу и систему подршке, укључујући тренере и кондиционе тренере. Када је реч о кошаркашкој репрезентацији Србије, наш тим чине три до пет физиотерапеута и три лекара, а по потреби се укључују и лекари других специјалности”,
Пре него што репрезентативци почну припреме, пролазе кроз читав низ медицинских и функционалних тестирања.
“На почетку сваког циклуса припрема обављамо детаљне такмичарске прегледе. Они укључују анализе крви, мерење телесне композиције – односа масти, мишићне масе, костију и течности – као и тестове функционалног капацитета срца и плућа. Радимо максимални тест оптерећења уз праћење ЕКГ-а и мерење максималне потрошње кисеоника. Основни циљ је да откријемо евентуалне срчане мане које би током бављења спортом могле да доведу до тешких, па и смртних последица. Истовремено процењујемо стање коштано-зглобног и мишићног система како бисмо знали у каквом стању спортиста улази у тренажни процес. Тек након тога следе психолошка тестирања и коначна процена здравствене способности. Данас су припреме много краће него раније. Некада су трајале и више од два месеца, док сада, због правила НБА лиге и Евролиге, не могу да буду дуже од 30 дана. То значи да спортисти велики део кондиционе припреме морају да одраде самостално пре доласка у репрезентацију”, навео је Радовановић.
Савремени спорт доноси и нове изазове, посебно када су у питању велика такмичења на различитим континентима.
“Један од највећих изазова су дуга путовања и честе промене временских зона. Добар пример је овогодишње Светско првенство у фудбалу, где су раздаљине између градова домаћина достизале и 4.300 километара, а поједине утакмице играле су се на надморској висини већој од 2.200 метара. Током турнира играчи су чак 19 пута мењали временске зоне, што ремети циркадијални ритам, утиче на лучење хормона, попут кортизола, а самим тим и на метаболизам и физичку спремност. У таквим условима расте ризик и од болести и од повреда. Зато наш циљ никада није да се повреда само залечи, већ да буде потпуно излечена. Недовољно санирана повреда спречава спортисту да пружи максимум”, истакао је Радовановић.
Поједине ситуације показују да улога спортског лекара далеко превазилази сам терен.
На Светском првенству у Манили Бориша Симанић је задобио тешку повреду бубрега са масивним крварењем које му је угрозило живот. После операције, којом је заустављено крварење, појавио се проблем недостатка крви за трансфузију. Као председник Црвеног крста Србије контактирао сам колеге из Црвеног крста Филипина, који су за мање од три сата обезбедили потребне количине крви и крвних деривата. Тај случај још једном је показао колико су добра организација и међународна сарадња важни у спасавању живота. Подсетио бих и на случај данског фудбалера Кристијана Ериксена, који је доживео срчани застој на терену током Европског првенства. После тог догађаја промењена је читава стратегија поступања у случају срчаног застоја – од едукације особља за кардиопулмоналну реанимацију до обавезног присуства аутоматских дефибрилатора на такмичењима. И Олимпијски комитет Србије укључио се у ту иницијативу и спортским савезима донирао по један аутоматски дефибрилатор за репрезентативна такмичења”, закључио је Радовановић.
