DOK VUČIĆ POVEĆAVA PENZIJE, BLOKADERI PENZIONERE NAZIVAJU “STOKOM”! Posle uvreda žele da “poumiru” i traže da im se ukine pravo glasa

POSLE istraživanja o podršci Aleksandru Vučiću, deo društvenih mreža preplavile su uvrede na račun penzionera, pozivi na ukidanje biračkog prava i poruke kojima se priželjkuje njihov biološki nestanak.

Dok država godinama povećava penzije i kroz jednokratne pomoći nastoji da poboljša standard najstarijih građana, deo predstavnika blokaderskog pokreta sve otvorenije penzionere predstavlja kao politički problem, a njihove glasove kao prepreku promenama koje zagovaraju.

Odnos prema penzionerima jedan je od najboljih pokazatelja političkih prioriteta svake vlasti. U Srbiji su decenijama najstariji građani uglavnom bili tema predizbornih obećanja, dok su sistemska rešenja izostajala. Poslednjih godina država je, kroz kontinuirani rast penzija, pokušala da promeni takav pristup.

Posle stabilizacije javnih finansija usledila su redovna povećanja penzija, uključujući i dvocifrena uvećanja u prethodnom periodu. Najpre je usledilo povećanje od 10,9 odsto, a zatim i novo povećanje od 12,2 odsto, koje je već isplaćeno korisnicima. Uz to su isplaćivane i jednokratne novčane pomoći, što vlast predstavlja kao deo dugoročne politike unapređenja položaja penzionera.

Od političkih razlika do otvorene mržnje

Političke razlike sastavni su deo svakog demokratskog društva. Međutim, poslednjih dana granica između političke polemike i otvorene netrpeljivosti prema jednoj društvenoj grupi počela je opasno da se briše.

Nakon objavljivanja istraživanja prema kojem više od 800.000 penzionera podržava Aleksandra Vučića, društvene mreže preplavili su komentari u kojima se najstariji građani nazivaju “stokom”, “marvom”, “rak-ranom Srbije”, “neobrazovanima” i “krivcima za sve”. U pojedinim objavama autori otvoreno poručuju da jedva čekaju da penzioneri “poumiru”, dok drugi smatraju da upravo zbog svojih godina ne bi trebalo da odlučuju o budućnosti zemlje.

Meta takvih poruka nisu političke partije niti predstavnici vlasti, već građani isključivo zbog svojih godina i pretpostavljenog biračkog opredeljenja.

Posebno zabrinjava što se uz uvrede sve češće pojavljuju i zahtevi da se penzionerima ukine ili ograniči biračko pravo. Takvi predlozi nisu samo u suprotnosti sa Ustavom Srbije, koji svim punoletnim građanima garantuje opšte i jednako biračko pravo, već dovode u pitanje jedno od temeljnih načela svakog demokratskog društva. Pravo glasa ne može biti uslovljeno godinama, političkim stavovima ili procenom kako će neko glasati.

Upravo tu dolazi do najočiglednijeg paradoksa. Deo javnosti koji se najglasnije poziva na demokratiju, ljudska prava, jednakost i borbu protiv diskriminacije, u slučaju penzionera pokazuje netrpeljivost prema čitavoj generaciji građana isključivo zbog njihovog pretpostavljenog političkog opredeljenja. Kada politički izbor postane razlog za osporavanje nečijeg dostojanstva ili ustavom garantovanih prava, više se ne govori o doslednoj odbrani demokratskih vrednosti, već o njihovoj selektivnoj primeni.

Demokratija podrazumeva da svaki građanin ima jednako pravo da učestvuje u odlučivanju, bez obzira na to da li njegov glas ide u prilog ili na štetu bilo koje političke opcije. U suprotnom, predmet odbrane više nije demokratija, već isključivo politički interes.

Kada se smrt ljudi predstavlja kao politička prednost

U tom kontekstu posebnu pažnju izazvala je izjava političkog analitičara Bobana Stojanovića izrečena u programu televizije N1:

“Priroda radi protiv najodgovornijeg dela naše zemlje i oni će uskoro poumirati.”

Izjava je izazvala burne reakcije, a dodatnu pažnju privukla je činjenica da je u studiju propraćena smehom. Za mnoge je upravo taj trenutak postao simbol opasne normalizacije narativa u kojem se biološki nestanak čitave generacije predstavlja kao poželjan politički rasplet.

“Ko odlučuje čiji glas vredi?”

Upravo na pitanju odnosa prema penzionerima vidi se jedna od najvećih razlika između dve političke vizije.

Sa jedne strane nalazi se politika koja rast penzija i pomoć najstarijima predstavlja kao dug države prema generacijama koje su decenijama radile, plaćale doprinose i gradile zemlju.

Sa druge strane, sve su prisutnije poruke u kojima se upravo ti ljudi predstavljaju kao prepreka političkim promenama isključivo zbog načina na koji glasaju.

To otvara mnogo šire pitanje od dnevne politike. Reč je o odnosu društva prema generacijama koje su prošle kroz ratove, sankcije, hiperinflaciju, NATO bombardovanje i brojne ekonomske krize, a koje danas čine veliki deo biračkog tela.

To su ljudi koji su decenijama radili, uplaćivali doprinose i stvarali temelje društva. To su naši očevi, braća, dede, naše prve komšije, rođaci. Kada je bilo najteže, nosili su teret ratova, sankcija, ekonomskih kriza i bombardovanja. Njihov doprinos razvoju zemlje danas je nesporan, bez obzira na politička opredeljenja.

Svi punoletni građani imaju jednako Ustavom zagarantovano pravo da učestvuju na izborima i da njihov glas vredi isto, bez obzira na godine, obrazovanje, imovinsko stanje ili političko opredeljenje.

Ako se demokratski principi brane samo onda kada glasaju “naši”, a dovode u pitanje kada glasaju “njihovi”, onda predmet odbrane više nije demokratija, već politički interes. Upravo zato uvrede, zahtevi da se najstarijim građanima uskrati biračko pravo i poruke u kojima se priželjkuje njihov biološki nestanak ne predstavljaju samo pitanje političke kulture, već ozbiljan društveni problem koji zaslužuje jasnu i nedvosmislenu osudu, bez obzira na to sa koje strane političke scene dolaze.

Takva retorika nije usmerena protiv političkih protivnika, već protiv čitave jedne generacije građana samo zato što drugačije razmišlja i glasa. U demokratskom društvu politička borba vodi se programima, argumentima i poverenjem građana, a ne osporavanjem osnovnih ustavnih prava ili priželjkivanjem smrti ljudi čiji se politički izbor nekome ne dopada. Društvo koje počne da deli građane na one čiji glas vredi i one čiji glas treba ućutkati ne slabi samo političke protivnike, već potkopava temelje sopstvenog demokratskog poretka.

(24 sedam)