Da li je greh tetovirati Ostrog, Bogorodicu i Isusa? Džaba ti Sveti Vasilije na ruci ako sa njom činiš ovo: Crkva poslala jasnu poruku!

Krst na podlaktici, lik Isusa Hrista na leđima, Sveti Vasilije Ostroški uz rame, pa čak i čitav manastir Ostrog – verski motivi odavno su pronašli svoje mesto među tetovažama.

Za jedne su izraz vere, zahvalnosti i ličnog iskustva, za druge svetinja ipak nije nešto što bi trebalo zauvek upisivati u kožu.

A gde je granica između ličnog izraza vere i neprimerenog odnosa prema svetim simbolima?

O tome su ranije govorili i teolog Aleksandar Đurđević i otac Predrag Popović, pri čemu su posebno izdvojili upravo tetovaže Hrista, Bogorodice, svetitelja i manastira.

Đurđević je podsetio da se u Starom zavetu navodi zabrana stavljanja “belega” na telo.

– Kakav je stav pravoslavne crkve prema tetoviranju? Da li je to greh? U trećoj knjizi Mojsijevoj Gospod nam kaže: “Ne udarajte na sebe nikakvih belega, ja sam Gospod” – rekao je teolog.

Ipak, njegov stav nije bio da čoveka koji ima tetovažu zbog toga treba udaljiti od Crkve. Naprotiv, Đurđević je govorio o potrebi da se vernik ne osuđuje zbog onoga što nosi na telu, ali je istovremeno povukao jasnu granicu kada je reč o svetim likovima i svetinjama.

– Crkva se trudi da svakom verniku pristupi s ljubavlju i razumevanjem. I šta mislite, da li bi Hristos odbacio istetoviranog čoveka? Ne bih rekao. To naravno ne znači da svi sada treba da istetoviramo svoja tela, pogotovo ne likovima Hrista, Bogorodice ili nekih drugih svetitelja ili manastira, na primer manastira Ostrog – naveo je Đurđević.

Upravo tetoviranje svetih simbola on je izdvojio kao pojavu karakterističnu za ono što naziva “savremenom instant religioznošću”.

– Običaj tetoviranja svetih simbola po telu pripada savremenoj instant religioznosti. I već poznati zaključak ove teme je – Oni koji se ne tetoviraju neka ne osuđuju one koji se tetoviraju i obrnuto. Volite se – poručio je teolog.

O ovome je govorio i otac Predrag Popović koji je istakao da je najvažnije od svega kako se čovek ponaša i misli.

– Nije Srpstvo kada se istetovira Ostrog i krst na leđima, kao što mi mislimo da jeste. Istetovira tu preko ruke Svetog Vasilija Ostroškog, a sa tom rukom nema koga pokrao nije.

A zatim je objasnio zašto takav spoj smatra pogrešnim:

– Druže, ne ide, ne možeš tako ruku posvetiti i krasti sa tim rukama narod, tući narod i deliti ono što se ne deli.Ej, čoveče, to je ruganje sa verom.

Popović je svoju poruku proširio i na način na koji se vera predstavlja drugima, posebno kada se verski simboli koriste kao znak nacionalnog ili ličnog identiteta.

– I onda gde god da odemo po svetu, ljudi nemaju neko mišljenje o Srbima osim da su dobri fizikalci. A je l to treba da bude neki pečat koji ostavljamo na ovom svetu?

Između tetoviranog krsta i lika svetitelja, Ostroga na leđima i slike Hrista na ruci, tako se otvara pitanje koje očigledno nema samo estetski odgovor. Nekome je takva tetovaža uspomena, nekome zavet, nekome izraz vere, dok pojedini predstavnici Crkve upozoravaju da se odnos prema svetinji ne meri onim što je trajno upisano u kožu.

Crkveni ljudi uglavnom se slažu da nije dovoljno nositi verski simbol na sebi – pitanje je šta taj simbol znači onome ko ga nosi.