FELJTON ONLAJN “Gospodari ’Dobričinog prstena’ “(33): PETAR BOŽOVIĆ – NE LAŽI, NE KRADI, NE ŠPIJAJ

Bog da talenat, al’ čoveku treba neko vreme da sagleda šta je to, čemu služi, neće biti da je samo da zavodiš devojke… ‒ govorio je Petar Božović.

Kada se gromoglasno pronela vest da je laureat Nagrade “Dobričin prsten”, na pitanje šta mu je je osnovni utisak kada pogleda svoju karijeru, odgovorio je:

– Kako sam mogao one vežbe na Akademiji da uradim bolje. To me često proganja. Kako bi bilo da sam uradio ovo, pa ono… pa šta sve nisam… Ni za jednu ulogu mi nije žao koliko mi je žao za tim vežbama na Akademiji.

A ja da poletim

U raznim prilikama govoreći o glumi je rekao:

– Imaginacija, koja se posle pretvara u neku realnu emociju. (…) Za mene je gluma od onih profesija koje su nedeljive od privatnog života. Ona čoveka stalno prožima. Gluma nije samo igra na sceni ili pred kamerom, ona je i u ukupnom obimu mog interesovanja, u onome što čitam, o čemu mislim, sve moje borbe, sva moja treperenja prolaze kroz moju reč na sceni. Jednom ulogom se može reći sto stvari. Gluma je životni stav. Mogu da igram, da glumim, samo ako osećam da učestvujem u nečemu što nešto znači, što otvara pitanja.

Svojom glumom, naglašavali su autoriteti, pomerao je i briše granicu između sirovog života i sna o njemu…

– Kroz svaku ulogu sam se tražio, naravno. Tražio i sebe i lik i ono neizrecivo, a neophodno… Mada nije sasvim tačno, najbliže bi bilo reći da me je pritiskala nesigurnost u sopstvene (ne)moći. Igrajući u predstavi “Ranjeni orao ili smeju li devojke dopustiti probu pre braka” (koju je po delu Mir-Jam režirala Mira Trailović u Ateljeu 212, 1972, prim. aut.) u datom trenutku osetio sam kako vladam glasom, trenutkom, atmosferom, osetio, da tako kažemo, sinhronizaciju misli i pokreta, sadejstvo sebe, lika i publike… Izgovarajući repliku kao da sam sa svakim slovom postajao svestan da sam ovladao scenom, jenjavao je onaj unutrašnji bol koji je donosilo (samo)osećanje nepotpunosti u onome što radiš, nedovoljne ostvarenosti. Mihiz mi je u svom maniru rekao: „I ovo je postalo glumac!“, a ja – da poletim. Tako ponesen, siđem u bife, uzmem lozu koju je gospodin Milo služio uz dve suve smokve. Onda izađem napolje, jer nekako mi tesno unutra, treba mi vazduha… Činilo mi se da prvi put dišem punim plućima! Beograd je mirisao na asfalt, trolejbusi su drndali kolovozom pored Ateljea, ljudi su žurili kućama posle predstave, čuo se žagor iz “Srpske kafane”… Reklo bi se ‒ sve je isto kao i prethodne večeri, a meni se otvorio čitav jedan novi svet.

Čegović kao vid bunta

Jedna od njegovih brojnih čuvenih uloga jeste i Čegović u istoimenoj monodrami…

– Čegović me trenutno najviše preokupira, ne mislim da ima sličnosti s Danilom (iz TV serije “Više od igre”), ali postoji neka njihova zajednička crta. To je jedan vid nepomirljivosti, vid čovekovog bunta. Jer Čegović je mladić kojem neke društvene norme postaju teret koji ne želi da nosi.

Napominjao je kasnije da nikad u celini nije odgledao seriju “Više od igre”.

– A kad bi trebalo da kažem jednu reč u odnosu na nju, bila bi to lepota. Lepota u odnosu na to kako smo radili, a pre svega u odnosu na to vreme. […] Bilo je zanosa, tada su ljudi bili, da tako kažemo, građanski radnici. Tome se težilo. Gde je nestao taj odnos prema životu? Šta bi tom narodu ili narodima da se ubijaju tako žestoko, tako krvnički? I jedni druge i sami sebe. I doslovno i metaforično. To je veliko razočaranje s kojim se srećem sve više što sam stariji. Šta bi sa čovekom?

Tetka Vida

U osvrtima na karijeru rekao je i:

– Napuštao sam pozorište, odlazio, stalno mu se vraćao. Pozorište je kao crkva. Možete da izgubite roditelje, prijatelje, ali uvek možete da se vratite pozorištu. Ono se ne ljuti, ne prebacuje, jedino vi osećate promene u sebi. Nekada se vraćate s radošću, nekad sa osećanjem krivice. Pozorište je kao roditeljska kuća, koja uvek prašta. […] Bog da talenat, al’ čoveku treba neko vreme da sagleda šta je to, čemu služi, neće biti da je samo da zavodiš devojke… Važno je spoznanje da ti ga je Bog dao da služiš tom talentu i ljudima.

Na pitanje kada bi se o njegovom životu snimao film, kog bi žanra bio, odgovara:

– Jedna komična tragedija. I žanr i naslov.

Upitan šta je smatrao i smatra važnim i šta ga je vodilo kroz život, rekao je:

‒ Kroz život me vodilo vaspitanje koje mi je dala moja tetka Vida. Ona me je spasila. Imao sam bar hiljadu razloga da potonem, da ne uspem… Ali uvek sam se kroz život trudio da je ne obrukam. Sećam se, ona ode na roditeljski i vraća se, sva uzbuđena. Svi čekaju izveštaj. A ona kaže: „Ja sam došla, oni su prozvali, ja sam rekla ja sam za njega…“, pošto sam ja Božović, a ona Vlahović. Pa onda uzdahne, ispriča šta je bilo, i doda: „Toliko sam bila ponosna“. A ja sam uvek tako čekao tih nekoliko poslednjih reči. Naježim se kad ih čujem. U to vreme reč ponos je bila tako dragocena, tako skupocena… retko se izgovarala. A težnja da se bude što bliže onome što je taj pojam značio se podrazumevala. Jeste bilo malo problemčića oko vladanja, al’ svako jutro kad krenem u školu, ona će meni – ne laži, ne kradi i ne špijaj! Ko hteo, ko ne hteo, kom pravo, kom krivo, ali zapravo nema života bez časti.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Milan Gutović – to računam u životni cilj”)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je i zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.