FELJTON ONLAJN “Gospodari ’Dobričinog prstena’ ” (20): PETAR BANIĆEVIĆ – STUDIOZNA MAŠTOVITOST I MAŠTOVITA STUDIOZNOST

Ako u pozorištu i u igranju glumaca nema strasti, misaonosti, razigranosti, duhovitosti, što je čest slučaj, kakve su onda to predstave – rekao je Petar Banićević.

Govoreći pak o ulogama koje je voleo, poput uloge Robespjera, kazao je:

– Veoma sam voleo Duškovu (Dušan Jovanović) koncepciju “Dantonove smrti”. Igrao sam Robespjera, Miša Žutić je igrao Dantona. Imao je jedan fini pristup tom problemu revolucije, bunta, razmirica i masakra; možda je čak i ublažio, i to na jedan inteligentan način, mnoge piščeve krajnosti. Voleo sam izuzetno tu ulogu, jer je imala nekoliko izuzetnih tačaka kada govori u Konventu. Pročitaću deo jedne kritike koju je napisao Selenić, koji kaže: „Sukob leve i desne polarizacije, dileme iz 1794, traži i bez teškoća otkriva u svim revolucijama koje su usledile u Francuskoj.“ To je lepo rečeno. Da li odista samo kukavice umiru za slobodu, a revolucionari ubijaju u njeno ime, da li se teror može objasniti kao neophodna brza Pravda? Mislim, to su izuzetne teme, koje vrlo tangiraju našu sredinu i naše događaje – pitanje revolucije, ubistava, masakra i opravdanja osuđivanja itd…

Đavolski teško

Pričajući o roli Dimitrija Fjodoroviča u predstavi “Braća Karamazovi “u režiji Ljubiše Georgijevskog, između ostalog, veli:

– Ja sam tu ulogu obožavao… Obožavao sam je i ranije, kad sam je gledao u pozorištu, i dok sam čitao, uvek mi je bilo zanimljivo to njegovo pustahijsko ponašanje, ta njegova snaga, ta njegova odvažnost, sirovost u odnosu na njegovog finog brata Aljošu… Voleo sam onu scenu kada su Dimitrija optužili da je ubio oca. Između ostalih svedoka, bio je Aljoša, i on kaže: „Moj brat nije ubio…“, a sudija će njemu: „Čime vi dokazujete – fakta dajte – čime vi dokazujete da vaš brat nije ubio?“ On na to kaže jednostavno: „Ja sam to video na njegovom licu.“ To je Dostojevski… božanstveno… đavolski teško je igrati Dostojevskog.

O njegovom Higinsu u “Pigmalionu” isticano je da je „izuzetna scenska kreacija, s mnoštvom odlično odabranih pojedinosti, kako dikcijskih, tako i kada je reč o ukupnom izrazu“, o roli Ruvarca u “Je li bilo kneževe večere?”, Vide Ognjenović – koja je za njega rekla da ga odlikuje „žestoka plemenitost igre“, između ostalog se pisalo da ju je izvajao „u snažnoj ekspresiji prepunoj iznijansiranih satiričnih opaski, u igri koja je istovremeno bila odbrana vlastitih stavova i naučne istine, a s druge strane, i portretisanje u svim pojedinostima ove znamenite ličnosti“, o ulozi u “Čoveku slučajnosti” da je „prava psihološka studija“, a on je, govoreći o liku Staljina u predstavi “Lenjin, Staljin, Trocki”, kazao:

– Nema čoveka na svetu koji ne zna za Staljina – ko zna šta znaju, i da li je tačno to što oni znaju, ali dragocena je bila ova materija koju smo mi imali, odnosno taj Vermorelov tekst. On ima dobra objašnjenja o svemu; on nema nekih dramskih pretenzija, zato je i rekao da se to delo može smatrati dokumentarnom dramom, jer je iz mnogih mesta u svetu, u arhivama čačkao i uzimao podatke, i nije se zaletao da sam govori. I kad se ta drama bolje zagleda, vidi se da su ogromni delovi u njoj pod znacima navoda, jer je to on jednostavno preuzeo iz dokumenata. To je zaista jedna dokumentarna drama I interesantno je, u njoj je obrađen najzanimljiviji period u Staljinovom životu. To što smo mi igrali, to što sam ja igrao Staljina – to je period preuzimanja vlasti i njegovo delovanje dok je Lenjin bio živ. […] U početku, on je bio najobičniji sekretar, više administrativno lice, a on je to pretvarao u izuzetno značajnu dužnost. I njegovi potezi kad je preuzimao vlast su neverovatni, bezobzirni, drski, pametni sa njegovog stanovišta, užasno lukavi, kao kada je Lenjinu poturio “Pravdu” koju je samo za njega štampao i koja nema nikakve veze sa stvarnošću, ali zato ima efekta… ‒ to je mogao samo on da napravi! On je uklanjao sve ljude koji su mu smetali, on je naprosto sve radio s jednim jedinim ciljem… sve, kako sam ja pokušavao da ga igram, ne sa nekom velikom dramatičnošću.

Logična nejasnost

Osvrćući se na raskošan deo svog opusa ostvaren u radio-dramama i na kazivanje poezije, napominjao je:

– Ja sam dosta igrao na radiju i dosta sam čitao poeziju. Radio-drama je vrlo zanimljiv oblik dramskog istraživanja, rekao bih, izuzetno zanimljiv. Možda ima čak i neke prednosti u odnosu na ovo što je vizuelno – u pozorištu ti gledaju telo, gledaju gestove, u radio-drami nema ništa od toga. Neophodna je izuzetna preciznost glumca koji učestvuje u izvođenju radio-drame. Pred mikrofonom ne postoji ništa što ti može pomoći – ni kostim, ni dekor, ni svetlo, ni muzička pratnja – glumcu ostaje jedino njegov glas. I onda, znači, što bi se reklo, pamet u glavu, jer tu za malo, možda samo za pola tona, možeš preterati. To važi i za poeziju. […] Hoću da kažem da postoji neka posebnost u tome – teško je govoriti poeziju, zato što moraš imati stav između pesnika i sebe kao interpretatora. Ne smeš dozvoliti da neko prevagne suviše – da prevagne pesnik, a ti ga samo citiraš, ili da prevagne kod mene neki moj izraz, tako da bi pesnik mogao da mi kaže: „Pa nisam ja tako mislio…“ Tako da je to đavolski, što kažu, osetljivo, posebno kod nekih pesnika koji su zapreteni, koji su prikriveni, kad misao njihova nije toliko jasna, namerno, naravno, funkcionalno, s nekom logičnom nejasnošću. Inače, stihove sam rado čitao i sam, pre no što sam postao glumac.

Trideset pitanja

Pričajući o ulogama Hamleta i Leona Glembaja, rekao je:

– Pravo pozorište i pravo tumačenje lika zahtevaju studioznost. Ne mislim u onom štreberskom smislu – da neko nagruvava i usvaja sve što je rečeno o određenoj ulozi, piscu, delu, itd., mislim na glumčev sklop psihičkog života, na ono što nosi u sebi, kao i na ono što nose drugi oko njega, zbog čega glumac mora vrlo mnogo da posmatra. On nije ni svestan, a ponekad i jeste, da nekad neku osobinu od nekoga uzme i da je lepo uklopi u svoju ulogu. Drugo, brojne uloge zahtevaju da znam mnogo više od teksta koji imam da glumim, od teksta koji, inače, može biti vrlo privlačan, koji je zapravo odličan, koji je ekspresivan, koji obećava uspeh, ali, ipak, treba znati – ko je, odakle dolazi taj lik, koja je to sredina, ako nije opisan, kakav je njegov život, onda u svojoj mašti mora glumac sve to da nadradi. Ima jedna divna studija, odnosno knjiga od jednog poznatog profesora, u kojoj se kaže da kada igraš neku ulogu, moraš umeti da na trideset pitanja odgovoriš, iako to ne piše u tekstu drame: šta taj čovek voli, kakvu muziku sluša, kakvu hranu jede, kako ujutro ustaje, kako razgovara s ljudima, kako izbegava neprijatne ljude, kako želi ili ne želi da pomogne drugima…. ‒ u sve to glumac mora da pronikne. Prema tome, ta maštovitost koja je funkcionalna, ne uopštena, mislim da je neverovatno važna, i ona isključivo zavisi od samog glumca; još ako ima sreću da dobije sličnog reditelja – onda je njegov uspeh gotovo zagarantovan.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Svetlana Ceca Bojković – dišući punim plućima”)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je i zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.